Piše: Nada Šarac, specijalni pedagog i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

„Emocionalni razvoj u adolescenciji prati intenzivno traganje za emocionalnom podrškom van porodičnog kruga. Roditelji prestaju da budu jedini izvor sigurnosti i emocionalne razmene. Adolescenciju odlikuje  proces psihološkog odvajanja od roditelja i težnja ka autonomiji, adolescenti  traže  emocionalnu podršku i prihvatanje  pre svega među vršnjacima“

Adolescencija označava period između detinjstva i zrelosti, u kome se deca nalaze na pragu važnih  promena, koje će ih postepeno uvesti u svet odraslih. Reč je o razdoblju tranzicije, u kojem se jedna razvojna faza, detinjstvo, zamenjuje drugom, pri čemu je sve to praćeno burnim fizičkim razvojem i psihičkim promenama koje taj razvoj prate. U ovom periodu se dešavaju česte promene raspoloženja dok se na socijalnom planu dešavaju značajne promene. Deca se usmeravaju ka vršnjačkim grupama s kojima se identifikuju, ali je prisutna i njihova potreba za osamostaljivanjem. Zbivanja koja se  događaju na telesnom i psihičkom planu utiču na sliku koju dete ima o sebi. Oseća se drugačije nego pre, često postoji raskorak između telesnog, intelektualnog i socijalnog sazrevanja. Takvo stanje dovodi do osećaja zbunjenosti, eventualne zabrinutosti zbog reakcija okoline na burne promene, pa je preokupacija fizičkim izgledom često u prvom planu. Mlađi adolescenti neretko imaju subjektivni doživljaj da su u centru pažnje i da ih svi kritički procenjuju pa ponekada reaguju impulsivno i bez razmišljanja o posledicama.

Postepeno napuštanje starih i stalno eksperimentisanje sa novim ulogama predstavljaju jednu od osnovnih odlika ovog perioda, koji mnogi nazivaju dobom buntovništva i suprotstavljanja  autoritetu. Bez obzira na neslaganja kada je u pitanju određivanje početka i kraja adolescencije, većina autora koji se bave ovim razvojnom fazom slaže se u tome da je ovo period tranzicije, tj. period promena, neravnoteže i da adolescent nije više dete, ali nije još ni odrasla osoba. Nezrelost detinjstva je prevaziđena, a izazovi i mogućnosti odraslog doba još nisu ostvareni. Promene obično vode ostvarivanju  važnih  razvojnih zadataka u adolescenciji, kao što su: razvijanje novih i zrelijih odnosa sa vršnjacima oba pola, prihvatanje muške/ženske rodne uloge, postizanje veće emocionalne nezavisnosti od roditelja i odraslih, usvajanje sistema vrednosti, ideologije i stavova i usvajanje socijalno odgovornog ponašanja (Havighurst, 1972). Promene koje se dešavaju u ovom periodu izuzetno su značajne za dalji razvoj osobe, a ukoliko se u ovom periodu ne završe uspešno razvojni zadaci, kasnije može da dođe do lošeg prilagođavanja ulozi odraslog. Sve te promene imaju cilj da integrišu događaje iz ranijih životnih faza i omoguće razvoj stabilnog identiteta.

Promene fizičkog  izgleda

U periodu rane adolescencije pa nadalje, dolazi do brojnih promena u telesnom funkcionisanju i  fizičkom izgledu, među kojima su najznačajnije promena hormonskog statusa, pojava sekundarnih polnih karakteristika kao i nagli porast visine i težine deteta/adolescenta.

Ove promene su veoma značajne pošto utiču na način na koji adolescenti opažaju sebe u ovom periodu, tj. na sliku koju o sebi imaju. Budući da je za identitet u adolescenciji i za sliku o sebi važan kontinuitet, adolescenti su suočeni sa problemom kako da novonastale promene uklope u postojeću sliku o sebi, tako da bi se osećali adekvatno. Najupadljiviji je nagli rast visine i težine koji  često dovodi do toga da se adolescent oseća nezgrapno i nespretno u pokušajima da se prilagodi novonastalim promenama. Brojna istraživanja pokazuju da su adolescenti veoma osetljivi na promenu telesnog Ja, pogotovo ako se ta promena ne poklapa sa onim što se u datoj kulturi smatra poželjnim izgledom (Lerner & Karabenick, 1974). Uvremenjenost telesnih promena je još jedan važan faktor koji utiče na način na koji se slika o sebi formira u ovom periodu.

Promene na kognitivnom planu

U periodu adolescencije dolazi do sledećih kvalitativnih promena u kognitivnom funkcionisanju:

• Razvija se sposobnost apstraktnog mišljenja, zbog čega je adolescent  u stanju da eksperimentiše na misaonom planu, da formuliše različite hipoteze i da ih potom testira. Zahvaljujući apstraktnom mišljenju adolescenti su u stanju da razumeju metafore, poslovice i analogije svih vrsta, kao i da shvate ironiju i sarkazam.
• U periodu rane adolescencije, sa 11 ili 12 godina, dete najčešće razmišlja u ekstremima (ili je crno  ili belo, ili dobro ili loše…) i ne razume da postoje i prelazi između ekstrema ili nijanse sivog.  Međutim, već sa 14 ili 15 godina, adolescenti  postaju  svesni da postoje različiti pogledi na stvar i u stanju su da zauzmu relativističko gledište. Mišljenje postaje pokretljivije, kritično i pragmatičnije (Adelson, 1971);
• Za razliku od dece koja razmišljaju u terminima sadašnjosti, u adolescenciji se vremenska dimenzija proširuje tako da obuhvata i blisku i daleku budućnost. Adolescenti postaju zainteresovani za  budućnost, planiranju je, što sve pomaže njihovom uključivanju u uloge odraslih i preuzimanju odgovornosti koja se očekuje iz tih uloga;
• Za razliku od mlađeg deteta koje polazi od stvarnih, konkretnih, opažajnih podataka u procesu zaključivanja, adolescent je ovladao dimenzijom mogućeg, dakle, polazi od onog što je moguće i to onda proverava,  upoređuje  sa prethodnim iskustvom, ili sa podacima koje ima u okruženju. 

Sve ove promene u kognitivnom funkcionisanju, imaju veliki uticaj na ponašanje, stavove i način na koji adolescenti doživljavaju svet oko sebe. Dimenzije mogućeg i budućnosti, omogućavaju adolescentima da razumeju i da formulisu društvene teorije, što je obično udruženo sa željom da menjaju društvo, čak i da ga (u mašti) unište da bi napravili bolje (Piaget, 1980). Ukoliko je stvarnost nešto što se doživljava kao negativno, a već postoji dimenzija mogućeg, onda nije čudo što adolescenti ispoljavaju želju za promenom svega postojećeg, što se od strane odraslih tumači kao bunt.

Emocionalni razvoj u adolescenciji  

Jedan od najvažnijih zadataka u adolescenciji, neophodan da bi se prešlo iz perioda detinjstva u period zrelosti, jeste psihološko odvajanje od roditelja. Osnovni razvojni zadatak u periodu adolescencije je sticanje autonomije i nezavisnosti. Ono što se podrazumeva pod adolescentnom krizom, zapravo je proces u kojem se roditeljske vrednosti i rana  poistovećenja sa njima, sada kritički preispituju, u cilju formiranja identiteta koji će ih razlikovati  od roditelja. Roditelji u ovom periodu imaju ulogu nekoga ko validira promene koje nastaju i ukazuju adolescentu na moguće pravce razvoja. Samo u atmosferi prihvatanja od strane roditelja, adolescenti mogu da eksperimentišu sa novim ulogama i vrednostima, da donose važne odluke i na taj način postepeno postaju autonomni u odnosu na roditelje. Značaj vršnjačke grupe u periodu adolescencije (pogotovo u periodu rane i srednje adolescencije), nipošto ne znači da su roditelji prestali da budu važan referentni okvir. Mnoga istraživanja pokazuju da su u ovom periodu roditelji često podjednako važni ako ne i važniji od vršnjaka i da se često saveti roditelja vrednuju više od saveta vršnjaka, pogotovo kada su u pitanju neke važne odluke i izbori. Pokazano je, takođe, da to što se adolescenti često radije obraćaju vršnjacima za pomoć i podršku, ne znači da im nije važan dobar odnos sa roditeljima, pošto je zadovoljstvo u odnosu sa roditeljima više povezano sa dobrim prilagođavanjem i mentalnim zdravljem u adolescenciji nego zadovoljstvo u odnosima sa vršnjacima (prema: Coleman & Hendry, 1996).

Prelaz od detinjstva do adolescencije obeležen je važnim promenama u društvenom životu. Životni prostor se širi, adolescentu je sada dostupno više uloga nego ranije, on ulazi u neke oblasti života koje mu nisu bile poznate ranije. Vršnjaci takođe služe kao izvor validacije za neka važna, ali u isto vreme i probna verovanja i vrednosti (Duck, 1973). Vršnjačka grupa u početku služi prevazilaženju osećanja usamljenosti i pruža mogućnost upoznavanja novih prijatelja i proširivanja kruga poznanstava, a kasnije postaje važna i zato što pruža adolescentima osećanje pripadnosti, poverenja i podrške, emocionalne sigurnosti, samopouzdanja, mogućnost da se bude popularan i priznat. Vršnjaci takođe utiču na formiranje slike o sebi i pomažu adolescentu da definiše svoja uverenja, vrednosti i ciljeve.

Donedavno se smatralo kako se osnovna struktura mozga razvija oko treće godine, te da je mozak u potpunosti razvijen do 10. ili 12. godine života. Međutim, novija istraživanja ukazuju na to da je mozak u adolescentnoj dobi još uvek i te kako u fazi razvoja, koja se nastavlja sve do 25. godine. Naime, mozak se ne razvija odjednom – njegov razvoj odvija se u fazama. Jedna je od zadnjih regija koja sazreva prednji čeoni režanj. Ovo je posebno važno jer je upravo ovaj deo mozga zadužen za mentalne funkcije poput planiranja, donošenja strategija, organiziranja, upravljanja pažnjom, samokontrole i predviđanja posedica.

Činjenica da se najveće promene u adolescenciji vezuju upravo uz područja mozga koja su odgovorna za kontrolu ponašanja može objasniti ponašanja adolescenata koja često zbunjuju odrasle, poput slabog donošenja odluka, nemarnosti ili emocionalnih ispada.

Dakle, iskustva mladih ljudi postavljaju temelje za njihovo buduće mentalno funkcioniranje, što je posebno uzbudljivo, naglašava dr Giedd s Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje. Za razliku od male dece kod koje se to oblikovanje odvija relativno pasivno, pod uticajem okoline i roditelja, adolescenti imaju priliku sami aktivno oblikovati vlastiti mozak. Upravo je iz ovog razloga bitno kojim će se aktivnostima adolescent baviti – hoće li usmeriti svoj mozak na učenje, sviranje nekog instrumenta ili izležavanje i dokolicu. Premda je, u svetlu ovog saznanja, adolescencija razdoblje velikih mogućnosti, ona je isto tako i razdoblje velikih rizika.

U adolescenciji delovi mozga, koji su uključeni u emocionalno reagovanje, u potpunosti aktivni ili čak i aktivniji nego u odrasloj dobi, dok delovi mozga koji su uključeni u održavanje emocionalno-impulsivne reakcije prihvatljivom i pod kontrolom još uvek sazrevaju. Ove razlike mogu objasniti potrebu adolescenata za novim iskustvima i tendenciju da impulsivno reaguju, bez obzira na posledice.
Iako imamo mnogo informacija o funkcionisanju mozga adolescenata, još uvek nije moguće znati u kojoj je meri određeno ponašanje ili sposobnost rezultat samih moždane strukture ili pak promena koje se događaju. Promene u mozgu odvijaju se u kontekstu mnogih drugih činioca, između ostalih, urođenih osobina, lične istorije, porodice, prijatelja, zajednice i kulture.

Očigledno je da je period adolescencije u velikoj meri kulturno uslovljen i da odrastanje različito izgleda u različitim društvima. Kulturne razlike bitno utiču na to kako je to biti dete ili mlada osoba  u određenoj fazi razvoja, pa je bitno da naše intervencije/programi koje sprovodimo sa decom budu kulturno specifični, odnosno kulturno senzitivni. Svim kulturama ipak je zajednička činjenica da je  deci za vreme odrastanja još uvek potrebno da imaju posvećene i saosećajne  odrasle osobe koje će ih savetovati, poslužiti im kao pozitivni uzori, jasno postaviti granice i očekivanja i diskretno ih usmeravati prema odabiru najboljih rešenja.

Literatura

Bolbi, Dž. (2011). Sigurna baza. Beograd: Zavod za udžbenike.
Ćurčić, V. ur. (1997). Adolescencija, evolucija i revolucija u razvoju. Zbornik radova KBC „Dr Dragiša Mišović“, Beograd 100.
Ćurčić, V. ur. (2001). Adolescencija, drama jedne mladosti u Srbiji 1990-2000. Zbornik radova KBC „Dr Dragiša Mišović“, Beograd
Feeney, J.A. (2004). Transfer of attachment from parents to romantic partners: effects of individual and relationship variables. Journal of Familiy Studies, 10(2), 220-238.
Stefanović-Stanojević, T. (2005). Emocionalni razvoj ličnosti. Filozofski fakultet: Prosveta, Niš.