Piše: Vladimir Paunović, socijalni radnik Centra za nestalu i zlostavljanu decu
U okviru sistema socijalne zaštite u ovom trenutku imamo oko 6000 dece o kojima brine oko 4500 hraniteljskih porodica na nivou države. Od početka 2000. kada se krenulo sa reformom sistema socijalne zaštite, otpočet je postupak deinstitucionalizacije sistema socijalne zaštite što je podrazumevalo smanjivanje kapaciteta rezidencijalnog smeštaja i razvijanje usluga lokalnog karaktera. Uprkos velikom broju problema najdalje se stiglo u postupku deinstitucionalizacije ustanova za smeštaj dece, te je u ovom trenutku 90% dece sada smešteno u hraniteljskim porodicama. One su se, kao oblik zaštite, iskustveno pokazale kao najbolji oblik privremene zaštite dece jer u okviru hraniteljske porodice postoje najoptimalnija dinamika i interakcije koji utiču pozitvno na emocionalni razvoj deteta. Oko 10% dece se još uvek nalazi u nekom od domova za decu.
U domove i hraniteljske porodice u najvećem broju slučajeva dolaze deca koja su pretrpela različita traumatična iskustva u svojim primarnim porodicama, te je proces adaptacije ove dece uveliko otežan. To su deca koja već dolaze sa razvijenim problemima mentalnog zdravlja, sa problemima poput anksioznosti, PTSP, depresije itd. Kao posledica ovih stanja i nedostatka kapaciteta i znanja hraniteljskih porodica za rad sa njima i pružanje podrške, dolazi do konfliktnih situacija i bekstva ove dece iz hraniteljskih porodica. Deca koja odrastaju na hraniteljstvu su posebno osetljiva grupa dece, s obzirom na to da kombinacija traumatskih iskustava i neizvesnosti, predstavlja dodatni faktor koji utiče na otežano prilagođavanje. Razvoj konfliktnih odnosa sa braniteljima i obrazaca baziranih na manipulacijama, izlazak iz sistema obrazovanja i na kraju na pojavu bekstava iz hraniteljskih porodica i domova ima ozbiljne posledice, koje se odražavaju na različite aspekte života ovih mladih osoba.
Prema podacima, procentualno postoji velika verovatnoća da će ova deca u nekom trenutku svog života postati žrtve prostitucije, kriminala ili trgovine ljudima, kao beskućnici ili da će izvršiti samoubistvo, što ukazuje na izuzetno visoki rizik od eksploatacije i marginalizacije.
Iako je hraniteljsvo kao institut zaštiite dece predstavlja veoma bitnu kariku u sistemu zaštite dece, brojni sistemski nedostaci sprečavaju pravo ostvarivanje potencijala hraniteljstva u punoj meri. S tim u vezi, smatramo da bi, radi sprečavanja bekstva dece iz domova i konkretnijeg iskorišćavanja potencijala hraniteljstva, bilo potrebno učiniti nekoliko sistemskih promena:
- Uvesti posebne programe obuke i edukacije hranitelja za rad sa decom koja su pod traumom i time u riziku od bekstva;
- Uvesti programe za pripremu dece za izalazak iz sistema;
- Unprediti programe podrške deci nakon izlaska iz hraniteljstva (deca mogu ostati pod hraniteljstvom do 18. godine, odnosno najkasnije do kraja redovnog školovanja – do 26. godine).
Deca koja beže iz domova i hraniteljskih porodica suočavaju se sa dubokim emocionalnim, psihološkim i sistemskim problemima. Iako Srbija ima visok stepen deinstitucionalizacije, nedostaju resursi za dugoročnu podršku, posebno nakon punoletstva.
Poboljšanje sistema socijalne zaštite, veća podrška za osamostaljivanje i fokus na prevenciji traumatičnih iskustava ključni su za smanjenje bekstva i poboljšanje života ove dece.
