Piše: prof. dr Aleksandar Jugović, redovni profesor Univerziteta u  Beogradu i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

„Osvetnička pornografija“ je distribucija, ili pretnja objavljivanjem, seksualno eksplicitnih slika ili video snimaka osoba bez njihovog pristanka, sa namerom stvaranja straha, javnog poniženja i osvete žrtvi. Naziv „osvetnička“ potiče zato što se slike ili video snimci, obično, koriste kao odmazda i ucena od strane sadašnjeg ili bivšeg intimnog partnera. Ipak, „osvetnička pornografija“ nije ograničena samo na romantične partnere. To mogu da budu kolege na poslu, članovi porodice ili nepoznate osobe (npr. hakeri) koje imaju pristup nečijim privatnim slikama/video zapisima i javno ih dele iz različitih razloga. Ovaj akt se danas, najčešće, dešava kroz digitalno okruženje na internetu, društvene mreže, elektronsku poštu, ali deljenje materijala je moguće i na tradicionalan način kroz pokazivanje štampane ili elektronske slike.   

U najvećem broju slučajeva, materijal je napravio bivši partner iz intimne veze uz znanje i saglasnost tokom trajanja perioda emocionalne bliskosti. Međutim, postoje slučajevi pravljenja ovakvog materijala i bez saglasnosti jednog od partnera, kao i primera snimanja seksualnog odnosa uz upotrebu psihoaktivnih hemikalija (tzv. lekova za silovanje) gde i seksualni čin i njegovo snimanje nisu bili volja žrtve. Svaka nekonsezusna pornografija (bez saglasnosti oba partnera) u pravljenu ili distribuciji materijala jeste oblik seksualnog zlostavljanja. 

Ova pojava se određuje kao oblik psihičkog i seksualnog (ali i digitalnog) zlostavljanja. Postoje opravdana mišljenja i da sam termin nije adekvatan, i da je ovde u pitanju „seksualno zlostavljanje zasnovano na slikama“ (eng. image-based sexual abuse) ili „pornografija bez saglasnosti“ (eng. nonconsensual pornography). Ovaj oblik digitalnog nasilja je dominatno rodno zasnovan jer su ubedljivo najčešće žrtve devojčice i žene, najčešće između 18 i 30 godina.

Uz posedovanje snimaka seksualnog odnosa počinioci ovog akta to mogu da iskoriste kako bi ucenili žrtvu da čini druge seksualne radnje, da je prinude da nastavi intimnost, da je „kazne za prekid veze“, javno posrame i naruše reputaciju. Slučajevi kada neko preti da će objaviti privatne slike ili video zapise, ako se ne ispune određeni zahtevi, definišu se i kao seksualna iznuda (eng. sextortion), gde počinilac pokušava da uceni drugu osobu, najčešće za novac ili seksualne usluge.

Motivi koji predstavljaju faktore rizika za „osvetničku pornografiju“ nalaze se uglavnom u faktorima kao što su: težnja za potvrđivanjem u socijalnim odnosima, ispoljavanje moći, seksualno zadovoljstvo i „impuls osvete“. Počinioci ovih delikata u većoj meri imaju istoriju nasilnih ponašanja, pre svega u vidu akata nasilja u porodici i partnerstvu.

Posledice po žrtvu mogu da budu ugrožavanje privatnosti i bezbednosti, kršenje prava na integritet i dostojanstvo, diskriminacija na poslu, gubitak radnog angažovanja, marginalizacija, psihički problemi itd. Žrtve se osećaju povređeno sa utiskom da ne kontrolišu situaciju. Osećanja posramljenosti i uplašenosti dovode do toga ona strahuje da obavesti članove porodice i institucije. Žrtve „osvetničke pornografije“ ispoljavaju teškoće koje su tipičan izraz traume:

1. psihička stanja: emocionalni stres, strah, krivica, depresija, paranoja, bes, samoubilačke misli;
2. socijalna anksioznost i izolacija: povlačenje iz socijalnog okruženja, izolacija, osećanja bezvrednosti i posramljenosti;
3. uznemiravanje i narušavanje ugleda: uhođenje na mreži, gubitak posla, problemi u porodičnim odnosima.

U Srbiji „osvetnička pornografija“ ne postoji kao posebno krivično delo. U pravnom smislu, žrtve mogu voditi privatnu tužbu za krivično delo koje se zove neovlašćeno objavljivanje snimaka i fotografija. Međutim, u današnjim uslovima postoje ozbiljne teškoće njegovog dokazivanja zbog postojanja lažnih profila ili skrivenih IP adresa sa koje se šalju slike ili video materijali. Poseban problem jeste prijavljivanje „osvetničke pornografije“ jer žene neretko nemaju poverenja u institucije ili imaju osećanje sramote zbog izloženosti njihove intimnosti i privatnosti. Nepoverenje ima korene u kulturalnim modelima gde se žrtva posmatra kao suodogovorna za ono što joj se dogodilo. 

Kod osvetničke pornografije raste opseg vidljivosti viktimizacije i drugotrajne reviktimizacije. Problem širenja osvetničke pornografije se komplikuje upotrebom fotografija i video snimaka koji su generisani veštačkom inteligencijom (eng. deepfake), gde se menjanjem lika ili glasa osobe stvara lažni sadržaj kojim se napada integritet žrtve.

U 11 država članica Evropske unije postoji krivično delo gde se kriminalizuje distribucija, širenje, deljenje i objavljivanje seksualnih sadržaja bez saglasnosti osoba koje se na tim snimcima ili fotografijama nalaze. Na primer, u Belgiji je za ovo krivično delo propisana kazna do 5 godina zatvora, ukoliko je žrtva punoletna, i od 10 do 15 godina zatvora, kada je u pitanju maloletna osoba.

Ključne politike prema ovom problemu su zakonsko određenje „osvetničke pornografije“ kao krivičnog dela, unapređivanje efikasnosti policije i pravosuđa, programi podrške i osnaživanja žrtava, edukacija i podizanje javne svesti o uzrocima i negativnim posledicama. Posebno treba istaći važnost prevencije u vidu promene stavova u javnosti o ovom problemu, kao i rane intervencije u smislu promocije samopoštovanja i uvažavanja drugih.