Autorka: Aleksandra Luković, koordinatorka dnevnog boravka u Centru za nestalu i zlostavljanu decu
Snimak na kojem grupa tinejdžera stavlja mačku u veš mašinu i uključuje centrifugu ne predstavlja samo uznemirujući incident, već situaciju koja iz ugla rada sa decom sa problemima u ponašanju ima jasnu stručnu težinu.
Ono što ovde zabrinjava nije samo čin nasilja, već način na koji se on dešava kroz smeh, međusobno podsticanje i potrebu da se sve zabeleži i podeli. Iz iskustva rada sa decom sa problemima u ponašanju ovakvi obrasci nisu nepoznati. Oni su samo ređe ovako ogoljeni pred javnošću. Ovakve situacije zahtevaju da se fokus pomeri sa samog događaja na razumevanje deteta koje stoji iza ponašanja.
Kada dete nanosi bol nemoćnom biću i pritom ne pokazuje nelagodu, već zabavu ili ravnodušnost, to ukazuje na ozbiljan deficit u razvoju empatije. U praksi, ovo nisu deca koja ne znaju šta rade, već deca koja ne osećaju težinu onoga što rade. To je ključna razlika.
U radu sa ovom populacijom često se susrećemo sa decom koja imaju poteškoće da prepoznaju i imenuju emocije kako sopstvene, tako i tuđe. Kada se tome doda impulsivnost, potreba za uzbuđenjem i nedostatak unutrašnjih granica, dobijamo ponašanja koja mogu delovati šokantno, ali zapravo imaju svoju razvojnu logiku. Važno je razumeti da ovde agresija nije uvek cilj sama po sebi. Ona je često sredstvo način da dete oseti kontrolu, pripadnost grupi ili makar neku vrstu reakcije iz okruženja.
ULOGA GRUPE
Ono što dodatno komplikuje ovakve situacije jeste činjenica da se nasilje ne dešava individualno, već u grupi. U grupi se odgovornost razvodnjava, a ponašanje koje bi pojedinac možda zaustavio, postaje prihvatljivo, pa čak i poželjno. Deca u takvim situacijama ne reaguju kao pojedinci, već kao deo sistema u kojem se nasilje nagrađuje pažnjom, smehom i statusom. Snimanje i deljenje dodatno pojačavaju ovaj efekat, jer nasilje dobija publiku. U tom trenutku, čin više nije samo ponašanje on postaje performans. Iz prakse je jasno da deca koja imaju problem u ponašanju često imaju izraženu potrebu za pripadanjem. Kada ne uspeju da je ostvare kroz pozitivne kanale, traže je u grupama koje funkcionišu po principu kršenja pravila. U takvim grupama empatija se ne razvija ona se potiskuje.
PORODIČNI I RAZVOJNI KONTEKST
Retko kada ovakvo ponašanje nastaje bez prethodnog konteksta. U radu sa decom koja ispoljavaju slične obrasce često se uočavaju elementi kao što su emocionalno zanemarivanje, nedosledne granice ili izostanak kvalitetnog odnosa sa odraslima. Dete koje nije imalo priliku da razvije siguran odnos sa odraslom osobom često ne razvija ni stabilan osećaj odgovornosti. Ako u ranom razvoju nije naučilo da neko reaguje na njegovu emociju, da je vidi i imenuje, kasnije će imati poteškoće da prepozna emociju kod drugog. U takvim slučajevima, nasilje nad životinjom nije izolovan čin, već nastavak obrasca u kojem dete ne doživljava drugog kao biće sa osećanjima, već kao objekat.
EMPATIJA KAO RAZVOJNA KATEGORIJA
Empatija nije nešto sa čime se dete rađa u potpunosti razvijeno. Ona se uči, modeluje i gradi kroz odnos. Kada taj proces izostane ili bude narušen, dete ostaje bez jednog od ključnih mehanizama samokontrole. U radu sa decom koja imaju probleme u ponašanju, razvoj empatije je jedan od centralnih ciljeva. To ne podrazumeva samo razgovor o tome šta je dobro, a šta loše, već konkretan rad kroz iskustvo kroz povezivanje emocije i posledice, kroz učenje da se prepozna bol drugog i da se na njega reaguje. Međutim, kada dete već dođe u fazu da može da učestvuje u ovako intenzivnom obliku nasilja bez unutrašnje kočnice, jasno je da je taj razvojni proces ozbiljno narušen i da zahteva sistemski rad.
ŠTA MOŽEMO NAUČITI IZ OVAKVIH SLUČAJEVA
Iz ugla stručnog rada, ovakvi slučajevi nisu samo individualni problem dece koja su učestvovala, već signal da je negde u razvoju, u porodici, u školi ili u širem okruženju, izostala pravovremena reakcija. Deca retko preskoče faze. Pre ovakvih ponašanja gotovo uvek postoje blaži oblici nepoštovanje pravila, vršnjačko nasilje, impulsivnost, testiranje granica. Kada se na te signale ne reaguje adekvatno, ponašanje se intenzivira. Zato je ključno da se ovakvi slučajevi ne posmatraju samo kroz prizmu osude, već kao prilika da se ukaže na potrebu ranog prepoznavanja i rada sa decom koja pokazuju rizične obrasce.
Zlostavljanje životinja u ovom kontekstu ne može se posmatrati kao izolovana greška ili prolazna faza. Ono predstavlja ozbiljan indikator da dete ima poteškoće u razvoju osnovnih socijalnih i emocionalnih kapaciteta. U radu sa decom sa problemima u ponašanju jasno se vidi da bez pravovremenog i strukturisanog pristupa ovakvi obrasci ne nestaju sami od sebe oni se produbljuju i prenose na druge odnose. Zato je odgovornost stručnjaka da ovakve situacije ne relativizuju, već da ih koriste kao polaznu tačku za ozbiljan rad sa detetom, ali i sa sistemom koji ga okružuje.
