O uticaju konstantne povezanosti i potrebi za digitalnim odmorom

Ovu temu bih voleo da počnem jednim karakterističnim iskustvom milenijalca koji je odrastao tokom devedesetih godina. Tada smo svi gledali Moćne rendžere i Nindža kornjače i to je nešto što predstavlja glavno obeležje detinjstva ljudi koji su odrastali u tom periodu. Međutim, sama radnja ovih filmova nije toliko bitna u odnosu na ono što se na tim filmovima pojavljivalo, a što je u tom trenutku bila naučna fantastika – u obe serije imamo naznaku pojave koja je danas svakodnevnica. Govorimo pre svega o načinu međusobnog komuniciranja. Moćni rendžeri su, u pogledu komunikacije, bili – kako se nama činilo tokom devedesetih godina – tehnološki na mnogo višem nivou, s obzirom na to da su u tom trenutku koristili komunikatore koji su bili maskirani u satove. Sa druge strane, Nindža kornjače su koristile drugu vrstu komunikacije koja je podrazumevala i video-poziv. Upotreba mobilnih telefona u tom trenutku još uvek je bila na početku, pokrivenost mobilnom mrežom diskutabilna, tako da je oblik komunikacije koji je bio predstavljen, sa tačke gledišta devedesetih godina, bilo nešto za šta je velika većina mislila da nikada neće ni dočekati. Ono što nam je promaklo jeste da su u međusobnim pozivima svi dostupni, a da u slučaju propuštenog poziva od Zordona planeta može biti uništena. Naivno prikazano kao žrtvovanje vremena radi spasavanja čovečanstva, ta vrsta komunikacije je, nažalost, postala naša stvarnost – neizmerna potreba i, pre svega, zahtev modernog društva da budemo onlajn i dostupni doveli su do toga da svaki zvuk na telefonu mora odmah da se proveri, jer bitnost ne određujemo mi – to određuje neko drugi i na to ne možemo da utičemo.

Naš život je preplavljen tehnologijom, bukvalno svaka stavka našeg života pretvorena je u kod. Radno mesto je nezamislivo bez internet konekcije, naš dom takođe. Viber grupe su osnovni način komunikacije sa učiteljicama i vaspitačicama, a poslodavci takođe koriste ovu vrstu komunikacije i za dopisivanje van radnog vremena. S obzirom na to da smo život u potpunosti povezali sa onlajn svetom, postavlja se pitanje – koja je cena svega toga po naše mentalno zdravlje?

Istraživanja, nažalost, pokazuju da je cena visoka i da se plaća u izuzetno skupim ratama. Svaka notifikacija, svaki zvuk koji nas prekine, mali je udarac našem miru i stabilnosti. U početku to deluje bezazleno: samo jedan pogled na ekran, kratka provera mejla, brz odgovor na poruku. Ali taj „brzi pogled” prerasta u beskonačan ciklus proveravanja, a naše misli, poput otvorenih kartica u pretraživaču, više se ne zatvaraju. Digitalna zavisnost se polako, ali sigurno, pretvara u digitalnu anksioznost. To nije samo osećaj preplavljenosti informacijama, to je stalna napetost da nešto ne propustimo – poruku, vest, priliku, događaj. Strah od propuštanja postao je novi oblik društvenog pritiska. Paradoksalno, dok smo sve više povezani, nikada se više nismo osećali usamljenije, jer naša pažnja više ne pripada nama.

Nekada smo čekali pismo, sada čekamo zvuk i notifikaciju. Nekada smo birali trenutak kada ćemo biti dostupni, sada se od nas očekuje da to budemo uvek. Naše vreme više nije linearno – ono se deli u fragmente, seče notifikacijama koje diktiraju ritam dana. Svaki prekid nas izvlači iz sadašnjeg trenutka i vraća u svet obaveza, zahteva i očekivanja.

Zato ne čudi što sve češće čujemo pojmove poput „digitalni detoks”, „tehnološki post” ili „mindful korišćenje tehnologije”. Sve više ljudi, upravo zbog razvoja svesti o digitalnom umoru, pokušava da pronađe ravnotežu – da vrati kontrolu nad sopstvenim vremenom i pažnjom. Iako živimo u eri u kojoj je nemoguće potpuno se isključiti, moguće je uspostaviti granice.

Kada govorimo o digitalnom odmoru, to ne mora značiti bekstvo od sveta, već povratak sebi. To može biti sat vremena dnevno bez telefona, vikend bez društvenih mreža ili, jednostavno, svesna odluka da ne proveravamo poruke čim čujemo ton. U toj tišini, bez svetla ekrana, ponovo otkrivamo da je mir postao luksuz, ali i da je još uvek dostižan.

Piše: Vladimir Paunović, socijalni radnik Centra za nestalu i zlostavljanu decu