Piše: Timea Kukla
Šta je zapravo digitalni autizam?
Digitalni autizam je naziv za skup simptoma koji liče na autizam, ali ne potiču iz neurološkog poremećaja, već iz okruženja u kojem dete provodi previše vremena pred ekranom. Ova pojava nije klinička dijagnoza, već opis realnih ponašanja koja pedijatri i logopedi sve češće primećuju kod dece koja su uzrasta između prve i četvrte godine.
Kada je digitalni ili virtuelni autizam prisutan, dete se povlači iz odnosa i svakodnevnih interakcija, jer je njegov mozak naviknut na brzu, intenzivnu stimulaciju koja potiče od ekrana, a ne na spor, prirodan ritam ljudskog kontakta, govora, igre i dodira. To stvara razvojni disbalans koji dete ne može samo da ispravi, i za koji dete nije krivo.
Kako se digitalni autizam manifestuje?
Dete koje razvija obrasce digitalnog autizma često izbegava kontakt očima, slabo reaguje na svoje ime, teško uspostavlja i održava ljudski kontakt i pokazuje simptome odloženog razvitka govor. Takože, onaj simptom koji viđamo najčešće je kada deca deluju „mirno“ kada im je ekran u rukama, ali su bez njega razdražljiva, nestrpljiva i nesposobna da se umire bez stimulacije koju pruža ekran.
Još jedan simptom je kada deca deluju kao da žive u sopstvenom svetu. Nisu stidljiva ili povučena po prirodi, već samo ne traže pažnju, ne iniciraju komunikaciju i ne donose igračke da podele radost sa odraslim. Emocionalna toplina izostaje dok frustracija brzo raste. Sve to zajedno pravi sliku koja roditelje može da uplaši, jer podseća na rane znake autizma, ali je zapravo posledica digitalnog preopterećenja.
Zašto se digitalni autizam javlja i ko je zaista odgovoran?
Digitalni autizam se javlja jer dečiji mozak nije spreman za brzinu i intenzitet vizuelnih nadražaja koje ekrani proizvode. Umesto da uči iz živog sveta, dete uči iz svetleće površine koja mu servira sadržaj bez pauze uz forsiranje jednosmerne komunikacije. Dete ne ume da govori jer mu nije potrebno da zna. Sve se postiže uz par klikova. Nije mu potrebno da stvara toleranciju na frustraciju kada nešto ne ume, ne sme ili ne može da dobije. Ekran daje i ne traži ništa za uzvrat.
Krivica, naravno, nije samo na roditeljima. Čitav sistem je postao dizajniran tako da ekran bude najbrži način da dete „bude mirno“. Aplikacije i video-platforme pravljene su da zadrže pažnju što duže; roditelji rade pod pritiskom; društvo normalizuje digitalno odrastanje; stručne smernice stižu sporije nego što tehnologija napreduje…
Međutim, odgovornost da se posledice digitalnog autizma preokrenu ipak je u rukama odraslih. Ne možemo samo da krivimo tehnologiju, jer nju ne možemo ni da kontrolišemo. Ne možemo da računamo da će “tablet peuzeti odgovornost jer vaše dete ne ume da govori”, ali možemo da računamo na vašu sposobnost da primetite da se vaše dete ponaša neobično i da ste se možda malo više oslonili na ekran i njegovu sposobnost da umiri dete.
Usled previše obaveza, nemogućnosti usklađivanja rasporeda sa partnerom ili drugim osobama koje zajedno sa vama brinu o detetu, situacija ponekad može da izmakne kontroli. Nijedan roditelj nije savršen i rešenje nije u okrivljavanju sebe ili bilo kog člana porodice. Takođe, rešenje nije ni ignorisanje problema zbog osećaja sramote ili straha od osude okoline.
Krivica, strah, sramota i bes prirodne su reakcije u ovakvim situacijama, ali je važno da ne dozvolite da vas ta osećanja parališu i spreče da reagujete. Umesto toga, pokušajte da ih prepoznate kao signal da vam je potrebna podrška.
Za utehu, imajte na umu jednu važnu činjenicu: koliko god da situacija u trenutku deluje teško ili nepopravljivo, znajte da kada se vreme provedeno ispred ekrana postepeno smanji, a vreme u kvalitetnoj interakciji sa detetom poveća, dečiji mozak ima neverovatnu sposobnost da se vrati u svoj prirodni razvojni tok i nastavi da se razvija u zdravom pravcu.
