Da li su disciplina i kazna isto, kako postaviti granice deci, a opet ostati brižan roditelj i kome se obratiti kada, naizgled, izlaza nema su ključna pitanja o kojima smo razgovarali sa Vladimirom Paunovićem, socijalnim radnikom Centra za nestalu i zlostavljanu decu. Vladimir nam je pružio dragocene smernice kako stvoriti zdrave i sigurne porodične odnose, dok se istovremeno čuvaju ljubav i podrška prema detetu.

• Najpre, koja je osnovna razlika između discipline i kazne? 

Iako naizged discpilina i kazna mogu delovati kao činioci u vaspitanju usmeravanju dece koje podrazumevaju isti cilj, između njih postoji velika razlika u samom cilju i samom pristupu.
Disciplina je dugoročan proces koji ima trajne efekte u pogledu funkcionisanja deteta i cilj je da se kod deteta stvore zdrave navike i da se postave jasne granice pre svega kroz razgovor, razumevanje, doslednost i uvažavanje detetove ličnosti. Dete se na ovaj način uči razmevanju i poštovanju pravila kao i odogovornosti. Ovaj proces je svakodnevan, kontinuiran i prostire se kroz sve porodične aktivnosti.
Za razliku od discipline, kazna je trenutna, iznuđena reakcija roditelja u odnosu na konkretno ponašanje deteta. Kada govorimo o kazni, neophodno je razlikovati dve vrste kazne.
Prva koja dolazi iz nemoći roditelja u postupku vaspitanja deteta, gde roditelji daju određene kazne, najčešće neprimerene čiji cilj nije usmeravanje deteta i učenje deteta, već pre svega čin spoljne kontrole i čiji efekti ostaju na površini bez uticaja na ponašanje deteta. U velikom broju slučajeva ovakve kazne izazivaju bumerang efekat.  Na primer, ako dete zaboravi da uradi domaći, a roditelj ga kazni zabranom izlaska napolje i izolacijom od društva, ono će na takvu kaznu najčeće veoma loše reagovati.
Druga vrsta kazne, koja je deo discipline i usmerena je na razvoj zdravih navika, jeste kazna koja proizilazi iz posledica delovanja deteta. U tom smislu, ukoliko dete zaboravi domaći, svrshishodna reakcija roditelja bi trebalo da bude da dete svoj neurađeni domaći mora završiti pre ostalih aktivnosti koje podrazumevaju slobodno veme, druženje, gledanje TV-a. Na taj način, dete će stvarati radnike, biti odovorno u aktivnostima i poslaće mu se poruka da odgovornost prema obavezama donosi više vremena za druge aktivnosti.

• Koji su to konkretni koraci koje roditelji mogu preduzeti da postave zdrave granice, a da pritom očuvaju ljubav i podršku prema detetu?
  

Roditeljstvo predstavlja značajan izazov, pogotovo u današnjem vemenu. Međutim, postoje određeni koraci koji su univerzalno prihvaćeni i koji se tiču postavljanja zdravih granica kod dece. Najvažniji koraci koje roditelji mogu preduzeti su sledeći:

1. Jasno definisanje pravila: Postaviti jednostavna, razumljiva i realna očekivanja prilagođena uzrastu deteta (npr. „Igračke se sklanjaju posle igre“).
2. Biti dosledan: Držati se utvrđenih granica, jer nedoslednost zbunjuje dete i slabi autoritet.
3. Pokazati empatiju: Pre nego što reaguju, roditelji mogu pokazati razumevanje za detetova osećanja (npr. „Vidim da si ljut što ne možeš da gledaš TV, ali sada je vreme za domaći“).
4. Koristiti pozitivno pojačanje: Pohvaliti dete kada poštuje granice, umesto da se fokusiraju samo na greške.
5. Dati izbor unutar granica: Pružiti detetu osećaj kontrole nudeći opcije (npr. „Možeš da biraš između crvene i plave majice za školu“).
6. Razgovarati umesto vikati: Objasniti zašto je granica važna i kako pomaže detetu ili porodici.

Ovo su neki od koraka koji pomažu da dete oseti ljubav i sigurnost, umesto straha ili odbačenosti.

• Kako stručni radnici mogu da pomognu roditeljima da prepoznaju i reše izazove u postavljanju granica, naročito u slučajevima kada je ponašanje deteta veoma problematično?

Stručni radnici, poput socijalnih radnika, pedagoga, psihologa ili porodičnih terapeuta, uključuju se u podršku roditeljima i detetu onda kada roditelji nemaju sopstvenih kapaciteta ili kada sami roditelji prepoznaju da im je jednostavno potrebana stručna podrška u prevazilaženju izazazova roditeljstva. U tom smislu stručni radnici rade sledeće korake:

1. Izrada procene aktuelne situacije koja podrazumeva identifikovanje uzroka problematičnog ponašanja kod dece (npr. emocionalne poteškoće, traume, nedostatak rutine).
2. Edukacija roditelja: Sa roditeljima se radi na učenju i usvajanju različitih tehnika  poput aktivnog slušanja, upravljanja stresom i razumevanja razvojnih faza deteta.
3. Modelovanje ponašanja: Roditelji  kroz praktične primere uče kako da postave granice svom detetu mirno i sa autoritetom.
4. Izrada individualnog plana: Kroz inidividulani plan se definiše set ciljeva, ishoda, aktivnosti kao i vremenski period za izvršavanje navedenih aktivnosti.
5. Podrška u kriznim situacijama: Roditeljima se pruža podrška i daju se saveti za izlazak iz ekstremnih situacija sa decom. Daju se praktični saveti za očuvanje smirenosti i doslednosti.
6. Direktan i neposredan rad sa decom pomažući mu da izrazi emocije i razume granice, čime se olakšava posao roditeljima.

• Kako postavljanje granica sa ljubavlju doprinosi zdravom emocionalnom i psihološkom razvoju deteta?

Postavljanje granica sa ljubavlju pruža detetu osećaj sigurnosti i stabilnosti, što je ključno za emocionalni razvoj. Kada dete zna šta se od njega očekuje i oseća da su roditelji prisutni i brižni, ono razvija:

1. Samopouzdanje: Jasne granice pomažu detetu da razume svoje sposobnosti i ograničenja.
2. Samoregulaciju: Uči da kontroliše impulse i donosi bolje odluke.
3. Empatiju: Kroz razgovore o granicama, dete shvata kako njegovo ponašanje utiče na druge.
4. Otpornost: Suočavanje sa posledicama unutar sigurnog okruženja uči ga da prevaziđe frustracije.

Ovaj pristup smanjuje anksioznost i gradi poverenje u odnose, što je temelj za zdravu psihu u odraslom dobu.

• Koje su to najčešće greške koje roditelji prave kada pokušavaju da postave granice i kako se mogu ispraviti te greške?

Roditeljske greške su sastavni deo svakog roditeljstva i od toga se ne može pobeći. Ono što je veći problem od samih grešaka jeste kada roditelji te greške ne uočavaju i ne rade na ispravljanju istih. Neke od najčešćih grešaka kod roditelja je nedoslednost odnosno menjanje pravila ili popuštanje pod pritiskom (npr. dete plače, pa dobije ono što želi), preterana strogost odnosno postavljanje nerealnih očekivanja ili preoštrih kazni, nedostatak objašnjenja i kažnjavanje bez razgovora o razlozima, preterane emotivne rekacije koje uklučuju vikanje i gubitak kontrole roditelja, kao i ignorisanje detetovih osećanja, kada je fokus isključivo na pravilima, bez empatija. Ispravljanje ovih grešaka zahteva svesnost, strpljenje i eventualno učenje novih veština, što može predstavljati izazov u našem patrijahalnom i često kazneno orijentisanom društvenom konteksu za odgajanje dece. 

Od krucijalnog značaja je da roditelj s vremena na vreme preispita svoj model vaspitanja, posebno u situacijama kada dete počinje da ispoljava vidljivije probleme u ponašanju. S tim u vezi savet za sve roditelje jeste da se drže prethodno uspostavljenih granica i unpared razmisltiti o postavljenim pravilima. 

U našem društvu model fizičkog kažnjavanja dece je i dalje prisutan i ukorenjen, te s tim u vezi naš društveni kontekst predstavlja svojevrsnu prepreku ka punom razvoju roditeljstva usmerenog prema disciplini umesto prema kazni. Ipak, i u tom pogledu postoje vidljive promene o čemu svedoče moderni trendovi gde su očevi, za razliku od ranijih vremena, mnogo više uključeniji i angažovaniji u živote dece, a takođe se mnogo više govori o tome da je potrebno sa decom što više provoditi vremena i što više razgovarati.