Piše: Timea Kukla

Da li se poslušnost ceni više više nego autentičnost? Od dece, a posebno od devojčica, očekuje se da budu „dobre”, „fine”, „poslušne” i upravo su baš devojčice češće žrtve seksualnog zlostavljanja. Ovde postoji poveznica. Kada dete ne nauči gde su njegove granice, ono ne ume da ih odbrani, a nažalost nosi ozbiljne posledice.

Samopouzdanje nije urođeno ono se gradi

Deca se ne rađaju sa osećajem za lične granice. One se uče kroz iskustva, kroz dozvolu da nešto žele, a pogotovo da nešto NE žele, da se naljute, da se predomisle, da se zauzmu za sebe. Kada roditelji uvažavaju dečije emocije i ohrabruju ih da postave zdrave granice umesto da ih strogo kontrolišu ili ignorišu, dete uči da je vredno, da ima pravo na mišljenje i da može da veruje sebi. A dete koje veruje sebi teže će poverovati predatoru.

Zamke „dobrog vaspitanja”

Roditelji često iz najbolje namere uče decu da ne prekidaju odrasle, da se nasmeju, grle i ljube odrasle kada im nije do toga, da dele igračke i kada ne žele, da kažu „izvini” čak i kada nisu sigurni šta su pogrešili. To nisu uvek loši saveti, jer uče dete da nije jedino na svetu, ali postaju opasni ako su jedini model ponašanja. Jer ako dete stalno uči da je „nepristojno” reći NE, ono neće znati da to kaže ni kada je u opasnosti. Umesto da jasno i glasno kaže „ne želim”, ono će ćutati, trpeti i preispitivati sebe.

Predatori traže slabe tačke

Statistike pokazuju da predatori najčešće biraju devojčice, i to one koje deluju nesigurno, koje nemaju poverenja u sebe, koje ne znaju kome da se obrate, koje su naučene da se ne bune, slušaju i da ne stvaraju „dramu”. Ovakva deca se često boje autoriteta i bespogovorno slušaju, nasuprot deci koja znaju svoje granice, koja se ne boje autoriteta, i koja razumeju da imaju pravo da postavljaju pitanja, da izraze nelagodnost i da kažu NE, i samim tim teže postaju žrtve.

Učenje granica je prevencija

Roditelji su prvi modeli za učenje ličnih granica. Kada dete vidi da roditelj poštuje svoje vreme, izražava emocije bez stida, traži ono što mu treba i odbija ono što mu ne prija, tad dete uči da i ono sme isto. Nije dovoljno da govorimo deci da uvek mogu da pričaju sa nama, ako ih nešto muči. Moramo im to pokazati. Moramo reagovati i kada nas „sitnica” uznemiri, kako bismo naučili decu da ni njihova nelagoda nije trivijalna.

Zdrava granica nije neposlušnost to je znak zdravog razvoja

Naučiti dete da postavi granicu ne znači da ga učimo da bude nepristojno. Ne znači da ćemo tolerisati ružno ponašanje, normalizovati vrištanje i valjanje po podu ako želja nije ispunjena. Ne. Postavljanje granica znači da detetu dozvoljavamo da bude osoba. Da ume ne samo da kaže, nego da i prepozna, kada ne želi da se grli sa nekim, kada mu je načinjena nepravda i kada mu je neprijatno. Takvo dete zna ko je, a to je snažna poruka i alarm za one koji bi ga pokušali da ga iskoriste: ovde nema mesta za manipulaciju.

Učimo decu da budu ljubazna, ali i da budu svoja. Kao što dan nema smisla bez noći, tako ni „da” nema svoju snagu bez „ne”. Dakle, učimo svoju decu da kažu DA, kad treba, i da ne zaborave snagu reči NE. Ta reč može da bude njihov spas, kada mi nismo u blizini.