Piše: prof. dr Aleksandar Jugović, redovni profesor Univerziteta u Beogradu i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

---

Prema našem Porodičnom zakonu, brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca, koja se može sklopiti samo na osnovu slobodnog pristanka budućih supružnika. Kao posebne vrednosti braka ovaj zakon ističe da su supružnici ravnopravni, da se brak sklapa radi ostvarivanja zajednice života supružnika, da su supružnici dužni da vode zajednički život i da se uzajamno pomažu i poštuju. 

U domaćem porodično-pravnom sistemu poseban značaj daje se i vanbračnoj zajednici koja se određuje kao trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji. Vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim Porodičnim zakonom. 

Brak može prestati na četiri načina: 1) smrću jednog ili oba supružnika; 2) pravosnažnim rešenjem kada se jedan supružnik proglasi nestalim; 3) razvodom braka; 4) poništajem braka – kada postoje pravne smetnje za sklapanje braka. 

Šta je razvod braka?

U porodičnopravnom smislu, razvod braka predstavlja pravni način prestanka punovažnog braka za života bračnih partnera, na osnovu odluke nadležnog suda, i iz uzroka i na način koji su određeni u Porodičnom zakonu. Pravni razlozi za razvod braka definišu da se brak razvodi ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili se objektivno ne može ostvariti zajednica života. 

Iz pozicije države, koja štiti brak kao posebnu društvenu vrednost, razvod se dešava u formalizovanom postupku pred sudom, uz specifičnu procesnu proceduru, koja se odvija kroz bračnu parnicu, uz mogućnost učešća organa starateljstva u situacijama zaštite dece (poveravanje, viđenje, izdržavanje), kao i uz mogućnost dobrovoljnog pristanka oba supružnika na proces mirenja ili medijacije.

Iz ugla organa starateljstva, koji ima ulogu da štiti interese pre svega dece, razvod braka ima par ključnih odlika. Razvod braka je proces kada u povezanom porodičnom sistemu dolazi do separacije i fragmentiranja, odnosno on predstavlja prekid bračnog odnosa i zajedništva koji zahteva reogranizaciju i restrukturiranje porodice. On je izraz naglog i dramatičnog preokreta u životnom ciklusu porodice koji višestruko pogađa sve članove, a posebno decu. 

Posledice razvoda su trajne, dugoročne i obuhvataju i primarnu i proširenu porodicu, kao i socijalno okruženje porodice. Razvod braka može sa sobom da nosi psihosocijalnu reakciju u vidu kumulativnog i snažnog stresa jer dovodi do osećanja gubitka, socijalnog odvajanja od bliskih članova porodice i menjanja životnog stila. Takođe, i potrebe stvaranja novog ili promenjenog socijalnog okruženja i suočavanja sa brojnim predrasudama socijalne sredine o razlozima prestanka bračne veze. 

Razvod je specifična faza porodične promene koja može nositi dva elementa: a) konfuziju i konflikte i b) konstruktivno-kreativni odgovor i podelu odgovornosti bivših supružnika. Česta je zabluda da je razvod „podela dece”. On bi trebalo da predstavlja novi obrazac partnerskog odnosa i odnos saradnje bivših supružnika u nastavljanju roditeljskih uloga.

 Zašto dolazi do razvoda braka?

Uzroci razvoda braka su obično višestruki. Polazeći od naših istraživanja i iskustava učešća organa starateljstva u procesu razvoda braka, kao najčešći razlozi koji dovode do razvoda braka mogu se navesti sledeći:

• problemi komunikacije kao što su: česte svađe, autoritarna kontrola partnera, prekid komunikacije, distanca, optuživanje;
• nezadovoljstvo partnerom i partnerskim odnosom i međusobno nepoverenje;
• nepomirljive životne filozofije partnera i različiti sistemi vrednosti;
• prekid bliskosti, intimnih odnosa i erotske dimenzije braka;
• različiti roditeljski stavovi;
• stalna borba za moć i manipulacije decom;
• egzsitencijalno-materijalna neodgovornost partnera;
• mešanje porodice porekla u partnerski odnos;
• prisustvo ljubomore u partnerskom odnosu;
• izvanbračna veza;
• problemi u ponašanju supružnika: zavisnička ponašanja, kockanje, fizičko i/ili psihičko nasilje, krivična dela, promiskuitetno ponašanje itd.

Koje su ključne faze procesa razvoda braka? 

Razvod braka je proces koji ima tri osnovne faze: predrazvodnu, razvodnu i postrazvodnu.

Predrazvodni period, obično, obeležavaju sukobi, svađe, osećanje krivice, preterano „prekopavanje po prošlosti” ili ćutanje, udaljavanje i prekid komunikacije. Najčešće partneri prihvataju da je odvajanje započelo i da je razvod moguća, realna i najkonstruktivnija opcija. Tada se stvara i plan za buduće formalne, ali i socioemocionalne akcije u vezi s razvodom. Međutim, ukoliko jedan od partnera ne želi da se razvede, jer smatra da nisu iscrpljene sve mogućnosti, postoje rizici da dođe do produbljivanja konflikta, uplitanja dece u partnerski odnos, a neki put i do nasilja. Praktična iskustva pokazuju da žene teže doživljavaju predrazvodnu fazu nego muškarci, ali one su najčešće pokretači razvoda. Muškarci teže podnose fazu formalnog razvoda, kada se realnije suočavaju s gubitkom partnera.

Razvodni period karakterišu donošenje odluke o razvodu, informisanje bliske socijalne okoline o tome, formalno-pravni proces razvoda i psihički stres izazvan ovom promenom. U razvodnom periodu postoje teškoće u vezi sa uspostavljanjem novih odnosa sa bivšim supružnikom i ostvarivanjem roditeljsko-starateljske uloge.

Postrazvodni period ima sledeća obeležja: dovršavanje procesa žaljenja, postizanje stabilnog identiteta bivše udate žene ili bivšeg oženjenog muškarca, stvaranje nove perspektive života i stabilne socijalne mreže, promišljanje o budućnosti, započinjanje novih odnosa sa decom i bivšim supružnikom.

Kakvi su izazovi za dete tokom i nakon razvoda braka roditelja?

 Razvod je za decu rizik jer narušava stabilnost u razvoju i utiče na njihovu socijalnu, obrazovnu i psihičku adaptibilnost. Pre svega, u predrazvodnom periodu deca su „svedoci” roditeljskih konflikata. Smatra se da na psihosocijalni razvoj dece izrazito negativan uticaj ostavljaju: 

• izlaganje dece fizičkom nasilju između roditelja ili dugotrajnim i intenzivnim verbalnim sukobima; 
• uključivanje dece u pravljenje „koalicija protiv mame ili tate” kada deca ulaze u „konflikte lojalnosti”; 
• manipulisanje decom tako da budu „zaštitnik” jednog od roditelja; 
• davanje deci uloge prenosnika destruktivne komunikacije između roditelja po modelu „reci mami… ili reci tati…” itd. 

Mnoga deca razvijaju osećanje krivice zbog razvoda roditelja i imaju narušeno samopoštovanje. U praksi su česte i situacije „roditeljskih borbi” za starateljstvo nad detetom, koje nekada poprimaju i razorna obeležja – prate ih pretnje, „osveta”, poniženja, kontrola, ispoljavanja moći, zloupotreba deteta itd.

Neposredno po razvodu braka, a nekada i pre i tokom samog pravnog procesa razvoda, deca se suočavaju s rastavljanjem i fizičkim odvajanjem roditelja i prekidom svakodnevnog kontakta sa jednim od roditelja. U prvoj godini posle razvoda kao rizičan faktor ispoljava se umanjenje kvaliteta roditeljstva, jer često dolazi do smanjivanja roditeljske pažnje prema deci, kao i do primene nekonzistentnih vaspitnih i socijalizatorskih pravila.

Posledice razvoda braka imaju i specifične rizike u odnosu na uzrast deteta. Kod dece predškolskog uzrasta roditelji nekada želeći da „zaštite dete”, potcenjuju njegove sposobnosti razumevanja situacije, pa prikrivaju razvod i ostavljaju dete bez pravih i potpunih informacija. To je model: „kada dete poraste i bude zrelo, samo će razumeti šta se dogodilo”. 

Kod adolescenata postoji rizik da roditelj uđe u odnos zavisnosti od brige deteta (tzv. psihološki roditelj), kada se naruše međugeneracijske granice i uloge. Kada se razvod završi neuspešno (nekonstruktivnost, neodgovornost i postkonfliktnost partnera – roditelja), postoji rizik da deca kao reakciju ispoljavaju agresivna ponašanja ili „prezrela ponašanja” za svoj uzrast, da napuštaju primarnu porodicu, rano ulaze u dublje partnerske veze, beže od kuće itd.

U postrazvodnom periodu, u kome se reguliše viđenje deteta s roditeljem kojem nije povereno na starateljstvo, javljaju se rizici uspostavljanja novog i drugačijeg odnosa između deteta i roditelja. To su: gubitak spontanosti i poverenja; potiskivanje osećanja tuge, ljutnje i neverice; strah od odbacivanja, i za dete i za roditelja; ometanje viđenja deteta s drugim roditeljem zbog težnje za izbegavanjem bilo kakvog kontakta usled „potrošenosti konfilktom”, ali i težnje za „kontrolom situacije” i nametanjem moći nad bivšim supružnikom itd.

Razvod braka koji smanjuje pomenute rizike za decu treba da bude takav da ona razumeju da:

• roditelji neće više živeti zajedno i da je to njihova zajednička odluka, što umanjuje osećanje krivice kod deteta; 
• su roditelji podjednako odgovorni za neuspeh braka, ali da su sve učinili da on uspe;
• roditelji cene ljudske osobine jedno kod drugog i da se poštuju kao roditelji svoje zajedničke dece, ali da se kao bračni partneri ne slažu; 
• i dalje postoji zajednička roditeljska pažnja i briga za dobrobit deteta. 

Proces uspešnog viđenja treba da bude zasnovan na nekoliko principa. Viđenje je pravo i deteta i roditelja i nije mesto za roditeljske sukobe. Ono treba da bude deo nastavka ili kontinuiteta odnosa roditelj–dete koje je prilagođeno uzrasnim i razvojnim osobenostima deteta. Viđenje je u funkciji optimalnog psihosocijalnog razvoja deteta i u vremenskoj dimenziji treba da bude kontinuirano, predvidivo i prirodno, kako za dete tako i za roditelje.

Koji su izazovi razvoda braka za partnerstvo i roditeljstvo?

Razvod braka je jedan od najvećih stresogenih i traumatskih događaja koji se mogu dogoditi ljudima. On dovodi u pitanje psihološku ravnotežu i stabilnost. Iskustva stručnjaka i partnera pokazuju da je potrebno da prođe 2–4 godine posle razvoda kako bi se bivši partneri psihički stabilizovali. Dužina trajanja traumatizacije i psihičkog oporavka zavisi od više faktora: snage ličnosti, motivacije za razvod (lošije se oseća onaj koji je „odbačen”), jačine mreže socijalne podrške, dužine predrazvodne odvojenosti, dubine i trajanja bračno-porodičnih poremećenih odnosa, materijalno-finansijskih mogućnosti itd.

Odnosi partnera su, često, obeleženi konfliktima, nerazumevanjem, netolerancijom, potragama za „greškama” i „krivcem”, pravljenjem fizičke i socijalne distance, gubitkom erotičnosti u odnosu itd. Razvod može proizvesti osećanje nezadovoljstva, ljutnje, povređenosti, odbačenosti, napuštenosti, emotivne potrošenosti, gubitka, neuspeha, krivice, tuge, straha, očajanja itd. S duge strane, u nekim slučajevima, razvod je najbolje rešenje za loše partnerske i porodične odnose i tada za partnere predstavlja način emocionalnog rasterećenja i razrešenja („bolje dobar razvod nego loš brak”).

Razvod nosi snažnu tenziju u pogledu rešavanja finansijskih i materijalnih pitanja. U postrazvodnom periodu javljaju se mnogi problemi koji su vezani za alimentaciju dece, pa se događa da se bivši supružnici „svete” neplaćanjem izdržavanja, namernim kašnjenjem, uslovljavanjem i sličnim postupcima. Posle razvoda braka bivši partneri kao ko-roditelji imaju obavezu da urede svoje komunikacijske, finansijske i emocionalne odnose kako bi smanjili razvodnu traumu kod dece i regulisali način ostvarivanja zajedničke roditeljsko-starateljske uloge.

Razvod braka utiče i na interakciju bivših partnera i dece s njihovom širom i užom socijalnom sredinom. Posebno su u taj odnos uključeni članovi šire porodice, bliski prijatelji, kolege s posla, komšije. Svi oni mogu imati ulogu podrške, potpore, „savetodavaca” i „slušalaca”, ali u slučaju osude zbog razvoda mogu podsticati osećanje krivice, želju „za osvetom”, ljubomoru, depresivnost, zloupotrebu alkohola, neumerenost u izlascima (da je/ga lakše zaboravim“) itd. 

Mnogi savremeni brakovi se zasnivaju i u crkvi, čime dobijaju religijsku i duhovnu dimenziju. Na primer, u hrišćanstvu postoji stav (Hristova beseda) da „ono što Bog sastavi, to čovek ne rastavlja”. Prema pravilima SPC definisani su razlozi za crkveni razvod. Iz tog razloga, prilikom razvoda braka vernici mogu osećati krivicu zbog rušenja zapovesti koje su „izneli pred Bogom” kada su se venčavali i zato tražiti jednu vrstu božije milosti i oprosta od greha kada napuštaju brak. Razvod može proizvesti osećanje duhovnog otuđenja i bola. 

Kakve pravne procedure prate proces razvoda braka?

Brak se razvodi putem pravne forme brakorazvodne parnice. Inicijalni akt kojim se pokreće ova parnica može imati dva oblika, a to su: tužba za razvod braka i predlog za sporazumni razvod braka. Tužbu mogu podneti samo supružnici pred Osnovnim sudom, gde je Apelacioni sud, eventualni, drugi žalbeni stepen procesa. Predlog za sporazumni razvod braka supružnici moraju da podnesu pismeno i, istovremeno, da u njemu odrede način vršenja roditeljskog prava nakon prestanka braka. Sud ovaj sporazum može da prihvati ili ne prihvati. Na primer, može da oceni da je najbolji interes deteta da jedan roditelj samostalno vrši roditeljsko pravo. 

U postupku razvoda braka otvara se proces posredovanja ili mirenja ako je bračni spor iniciran tužbom, a ne vrši se ako jedan supružnik na njega ne pristane ili ako je nesposoban za rasuđivanje, odnosno nema poznato boravište. Ako je postupak razvoda braka pokrenut predlogom o sporazumnom razvodu, tada se mirenje ne čini. Posredovanje – mirenje vrši sudija ili svoju nadležnost prenosi na organ starateljstva, savetovalište za bračne odnose ili na druge ustanove za medijaciju. 

Ako mirenje uspe, tužba za razvod braka se smatra povučenom, a kada ne uspe, počinje postupak nagodbe. Nagodba ima za cilj da se nekadašnji supružnici sporazumeju o vršenju roditeljskog prava i o deobi zajedničke imovine. Ona može da uspe potpuno ili delimično u zavisnosti od toga da li je postignuta saglasnost u vezi s oba elementa nagodbe: roditeljskim pravom i imovinom ili samo u vezi s jednim od njih. 

Postupak razvoda braka obavlja se bez javnosti i predstavlja službenu tajnu. U brakorazvodnom postupku postoji i mogućnost primene pravnih lekova, ako je došlo do povrede postupka ili pogrešeno utvrđenog činjeničnog stanja. U postupku mogu učestvovati i zakonski zastupnici (advokati) strana u razvodu.