Autor: Nina Davidović, psiholog Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Prevencija seksualnog zlostavljanja dece ne počinje u trenutku kada se nešto loše desi. Ona počinje mnogo ranije, u svakodnevnim razgovorima, u načinu na koji slušamo dete, reagujemo na njegove emocije i gradimo odnos poverenja.

Deca se najčešće ne poveravaju zato što se plaše kazne, ne veruju da će im neko verovati ili misle da su oni krivi. Zbog toga su veoma važne poruke koje im odrasli šalju, bilo svesno ili nesvesno.

U nastavku teksta su ključne rečenice koje svako dete treba da čuje, kako bi osećalo poverenje i podršku da podeli svoje neprijatno iskustvo.

„Možeš mi reći sve, čak i ako misliš da se to meni neće svideti.“

Ova rečenica ima smisla samo ako je zaista i mislimo. Deca veoma precizno „čitaju“ naš izraz lica, ton glasa, uznemirenost ili potrebu da odmah prekinemo razgovor. Ako dete primeti da su njegove reči za nas previše teške, bolne ili uznemiravajuće, ono će se povući. Ne zato što ne želi pomoć, već zato što želi da zaštiti odraslu osobu koju voli. Dete tada preuzima ulogu onoga koji štiti osećanja odraslog, umesto da bude zaštićeno. 

Zbog toga je važno da, pre nego što izgovorimo ovu rečenicu, sebi damo dozvolu da čujemo i ono što nas može potresti. Ne moramo imati odmah rešenje, dovoljno je da ostanemo prisutni, smireni i dostupni. Važna poruka koju dete tada dobija je: „Ja mogu da govorim, a ti možeš da izdržiš ono što čuješ.“

„Nisi ti kriv/a ni za šta što ti se desilo.“

Deca koja dožive seksualno zlostavljanje gotovo uvek osećaju krivicu ili sram. Razlozi su različiti: prijatne telesne senzacije, pretnje odraslih, manipulacija ili jednostavno nerazumevanje situacije.

Jasna poruka da dete nije krivo pomaže u smanjenju unutrašnje krivice, koja je jedan od glavnih razloga zbog kojih deca ćute i kasnije razvijaju ozbiljne psihološke posledice.

„Verujem ti.“

Ovo je jedna od najmoćnijih rečenica koje dete može da čuje.

Strah da mu odrasli neće verovati često je jači od samog straha od zlostavljača. Kada dete čuje „verujem ti“, smanjuje se osećaj usamljenosti i napuštenosti. To je trenutak u kojem dete prestaje da se bori samo i dobija saveznika.

„Hvala ti što si mi to rekao/la. Znam da ti nije bilo lako.“

Odluka da govorimo o iskustvu zlostavljanja zahteva ogromnu hrabrost. Kada odrasli to prepoznaju, dete dobija potvrdu da je učinilo nešto važno i ispravno. 

Ova rečenica pomaže detetu da ne poveže iskrenost sa dodatnim stresom ili kaznom, već sa olakšanjem i podrškom.

„Ne treba da čuvaš tajnu zbog koje se osećaš zbunjeno, uplašeno ili nelagodno. To nije dobra tajna.“

Zlostavljači često koriste tajne kako bi dete izolovali i zadržali kontrolu nad njim. Tajna tada postaje sredstvo manipulacije, a ne znak bliskosti ili poverenja.

Važno je da deca nauče da postoje dobre tajne (one koje donose radost i imaju rok trajanja, poput iznenađenja ili poklona) i loše tajne, zbog kojih se dete oseća uznemireno, posramljeno ili uplašeno. Dete koje razume ovu razliku lakše prepoznaje rizične situacije i zna da ima pravo da prekrši „pravilo tajne“ kada se ne oseća bezbedno. 

„Ako se ikada predomisliš ili se setiš nečega kasnije, uvek možeš ponovo da mi kažeš.“

Deca retko ispričaju sve odjednom. Sećanja dolaze postepeno, naročito kada su povezana sa traumom. Ova poruka smanjuje pritisak i daje detetu dozvolu da govori svojim tempom, što je u skladu sa traumaterapijskim pristupom.

Prevencija seksualnog zlostavljanja nije samo u učenju dece „šta ne sme“. Ona je u stvaranju odnosa u kojem dete zna da će biti saslušano, zaštićeno i shvaćeno ozbiljno.

Roditelji i druge odrasle osobe od poverenja ne moraju imati sve odgovore. Najvažnije je da budu prisutni, smireni i spremni da slušaju. Upravo tada dete dobija snagu da progovori.