Piše: Nada Šarac, specijalni pedagog i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Tokom detinjstva, posebno u periodu adolescencije, mnoga deca se suočavaju sa pritiskom vršnjaka, bilo da se radi o pritisku grupe ili pritisku pojedinca. Pritisak vršnjaka može da bude pozitivan ali kada se govori o pritisku vršnjaka najčešće se misli o pritisku da se dete/adolescent angažuje u rizičnim ponašanjima. To mogu biti najrazličitija ponašanja, poput, pušenja, eksperimentisanja psihoaktivnim supstancama, upotreba alkohola, rano započinjanje seksualnih odnosa, ili  učestvovanje  u  delinkventnim  aktivnostima..

Deci/adolescentima može da bude veoma teško da se odupru pritisku vršnjaka iz više razloga:

• Plaše se da će biti odbačeni
• Žele da budu prihvaćeni, da se dopadnu drugima
• Ne žele da izgube prijatelja
• Ne žele da ih drugi zadirkuju ili ismevaju
• Ne žele da povrede nečija osećanja
• Nisu sigurni šta sami žele 
• Ne znaju kako da se izvuku iz situacije u kojoj su izloženi pritisku.

Pritisak vršnjaka može da se javi u formi otvorenog, verbalnog ili prikrivenog, neizgovorenog pritiska. Pritisak može da se ispolji u vidu otvorene pretnje, omalovažavanja, izazivanja, navođenja netačnih argumenata, odnosno kvaziargumenata („marihuana nije droga, svi ljudi piju”…) i slično. U nekim situacijama dete oseća da se od njega očekuje da se ponaša na određeni način, iako mu to niko nije rekao. Adolescent oseća pritisak da uradi nešto što, navodno, svi drugi rade (npr. „svi” su već probali marihuanu…i stalno o tome pričaju međusobno).

Odrasli mogu pomoći deci da nauče kako mogu da se odupiru verbalnom i neverbalnom pritisku. Potrebno je da organizuju aktivnosti koje mogu služiti za vežbanje načina kako se deca mogu suprotstaviti tako što će:

• Proveriti da li je njihov utisak tačan – (npr. da li svi adolescenti zaista imaju seksualne odnose ili koriste alkohol ili puše marihuanu…)
• Razmisliti o tome da određeno ponašanje za sobom povlači rizike i razmotriti koji su to rizici.
• Napustiti situaciju u kojoj oseća pritisak.

Deci, posebno adolescentima treba reći da je u redu da se ponekad popusti  pritisku vršnjaka. Ono što je potrebno je da adolescent nauči da prepozna situacije u kojima će povinovanje grupi doneti više štete nego koristi, bilo samom adolescentu ili drugima i da se u takvim situacijama odupre pritisku. Adolescenti treba da nauče da nikada ne treba da dopuste sebi da slede grupu vršnjaka ukoliko to nije u skladu sa njihovom savešću i/ili vrednostima i normama koje su  prihvaćene u nekoj  zajednici.

Značaj asertivnsti u  procesu odupiranja pritisku vršnjaka

Asertivnost je sposobnost da se osoba izrazi, da se založi za svoja prava ne ugrožavajući prava drugih. To je adekvatna, direktna, otvorena i iskrena komunikacija sa drugima. Osoba koja se ponaša asertivno oseća samouverenost i najčešće je poštovana od strane svojih vršnjaka i prijatelja. Asertivnost povećava mogućnost da će osoba imati zdrave odnose sa drugima, dobro se osećati i imati bolju kontrolu nad svakodnevnim životnim situacijama. Sve ovo povećava njenu sposobnost za donošenje važnih odluka i povećava verovatnoću da će ostvariti ono što želi u životu.

Asertivnost podrazumeva sledeće:

• Osoba jasno izražava šta oseća, šta joj je potrebno i kako se to može postići.
• Sposobna je da smireno komunicira ne napadajući druge.
• Kaže „da” kada to želi i „ne” kada nešto ne želi (ne pristaje da učini nešto samo da bi udovoljila drugima).
• Odlučuje da istraje u svojim zahtevima, postavlja jasne granice i brani svoju poziciju, čak i ako će to dovesti do konflikta.
• Samouverena je u rešavanju konflikta ako do njega dođe.
• Razume kako treba komunicirati ako dvoje ljudi žele različite ishode.
• Sposobna je da otvoreno razgovara o sebi i ume i hoće da sluša druge.
• Govor tela (neverbalna komunikacija…) je otvoren, samouveren i ne pokazuje neprijateljstvo, neprijatnost ili zbunjenost.
• Sposobna je da primi pozitivne i negativne poruke.
• Ima pozitivan, optimističan stav.

Važno da deca   nauče da budu asertivna i da :

• znaju i mogu da izraze svoje želje i potrebe, 
• založe se za svoja prava
• odupru se pritisku vršnjaka i drugih osoba koje ih guraju u različita rizična ponašanja.

Osobe koji ne umeju da se ponašaju asertivno mogu da reaguju, u osnovi, na još dva načina, da budu pasivne ili agresivne u različitim okolnostima u svom životu. Kada osoba potrebama, stavovima i procenama drugih ljudi daje prednost u odnosu na sopstvene potrebe, stavove ili procene najverovatnije će se osećati povređeno, anksiozno ili ljutito. U ovakvim situacijama osoba može da koristi sarkazam, pruža otpor ili ostane tiha i povučena na sopstvenu  štetu. Za razliku od asertivnosti, agresivnost znači da osoba insistira na svojim pravima na račun drugih ili omalovažavajući i ponižavajući druge. Agresivnost kod sagovornika obično izaziva ljutnju ili želju za osvetom, i može da deluje suprotno namerama osobe koja se ponaša na agresivan način. Jedna od čestih zabluda o asertivnosti je da ona podrazumeva agresivnost. Dok asertivnost podrazumeva jasno, smireno razmišljanje i pregovor u kome su obe osobe poštovane i svaka ima pravo na svoje mišljenje, agresivnost podrazumeva vođenje računa samo o svojim potrebama i praćena je burnim osećanjima koja eskaliraju i ne ostavljaju prostora za komunikaciju. Za razliku od agresivnih pasivne osobe ne izražavaju svoju volju i želje, drugima daju prednost na svoju štetu, popuštaju željama drugih a svoje brige i potrebe zadržavaju za sebe. 

Kako objasniti deci šta je etičnost i etička odgovornost

Usvajanje moralnih pravila i normi neraskidivo je vezano za intelektualni i emocionalni razvoj. Važno je da razumemo dva osnovna stupnja u razvoju morala i razliku između tzv. heteronomne moralnosti,  tipične za rano detinjstvo i autonomne ili zrele moralnosti.U prvom slučaju, dete usvaja norme i pravila ponašanja, jer ga ka tome usmeravaju odrasli – ono zna šta je dozvoljeno ili nije, ali odrasli nadziru njegovo ponašanje. Autonomna moralnost, koja počinje da se razvija već oko desete godine života, označava “internalizaciju“ili prihvatanje normi i ponašanja i razvoj savesti. Sve je manje potrebe za nadzorom spolja da bi se osoba moralno ponašala.

 Odrasli mogu vrlo uspešno pomagati deci da usvajaju moralne norme (da znaju pravila, norme), ali i da se ponašaju u skladu s njima.  Moralno ponašanje, kao i svako drugo, praćeno je prijatnim i neprijatnim emocijama (ponos, zahvalnost, poštovanje, stid, kajanje, griža savesti). U ovom trouglu: znanje − ponašanje − osećanje nalazi se polje delovanja za moralni razvoj deteta.

Deci već na nižem kalendarskom uzrastu nije teško objasniti da biti pošten znači ne lagati, ne obmanjivati već govoriti istinu, ne kršiti pravila da bi se stekla neka korist, ne varati, ne uzimati nešto što nije tvoje, ne krasti i svaki drugi postupak koji bi prikrili jer nije u skladu s onim što smatrate moralno ispravnim. Takođe, deci je blisko i objašnjenje da je moralno ispravno raditi dobre stvari i kada drugi to ne vide (npr.ne prljati već čuvati životnu sredinu, pomagati onima kojima je pomoć potrebna I sl.).

Nije uvek moguće, a nije ni potrebno ni dobro, kontrolisati ponašanje dece, ono što možemo je da budemo dosledni u ponašanju i zahtevima prema deci, stavljajući deci jasno do znanja da neiskrenost i nepoštenje nisu prihvatljiva ponašanja. Treba imati na umu da većina dece ponekad pribegne lažima i to ne treba da izaziva preveliku zabrinutost ili ishitrenu reakciju, posebno ne kažnjavanje. Međutim, ako je takvo ponašanje učestalo, treba  reagovati i nastojati da:

•  utvrdimo prirodu i kontekst laži, tj.uzrok, motiv;
•  kada dete prizna grešku/laž, pokažemo da cenimo iskrenost;
•  kritikujemo laž/postupak, a ne dete, njegovu ličnost 
•  ukažemo na načine kako drugi put treba da postupi;
•  pomognemo detetu da razume zašto je važno govoriti istinu.

Veoma korisna strategija za vaspitno delovanje je vešto korišćenje poučnih/ vaspitnih trenutaka –bilo da su u pitanju teme iz realnih situacija koje se dešavaju u životu, a koje pružaju direktan uvid u određeni postupak, ili pak situacije iz virtuelne i/ili imaginarne sfere i analiza ponašanje deteta i reakcija na to.

Važno je da stvaramo situacije i sprovodimo aktivnosti kroz koje će deca učiti da veruju u sebe, jer tako neiskrenost i nepoštenje gube svaki smisao. Istraživanja pokazuju da odrasli nekim svojim osobinama i postupcima pomažu deci da razviju veru u sebe, iskazujući im:

•    pažnji i  posvećenost, 
•    jasan sistem vrednosti  i ponašanje koje je u skladu s tim vrednostima;
•    nesebičnost i prihvatanje različitosti;
•    sposobnost da se prevaziđu  prepreke i da se deci  pokaže da je uspeh moguć.

Usvojene vrednosti i vrline u ovakvom okruženju lako će se generalizovati i na druga područja života dece.