Piše: prof. dr Aleksandar Jugović, redovni profesor Univerziteta u  Beogradu i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Svaka bol koju doživi jedno dete stoji i na savesti celog ljudskog univerzuma.

Vršnjačko nasilje (eng. bullyng) je globalni problem savremenih društava. Šire posmatrano ono je deo društvenog nasilja, ali koje se dešava u uzrastu školske dece. Ovaj oblik nasilja izaziva brojne negativne posledice po dete, porodicu i zajednicu. Fokus na ovom problemu postaje posebno vidljiv u poslednje četiri decenije, kada društva postaju svesnija štetnosti ove pojave na socijalni razvoj dece i sistem vrednosti. Savremena kultura dete stavlja u centar društvene pažnje što se vidi po politikama i normama koje, danas, štite dete. 

Podaci iz brojnih istraživanja u svetu o raširenosti vršnjačkog nasilja još više stvaraju zabrinutost. Na primer, prema američkoj Nacionalnoj anketi o viktimizaciji kriminalitetom, u delu o kriminalu u školama (2022), pokazuje se da je u SAD oko 19% učenika uzrasta od 12-18 godina prijavilo da je imalo iskustvo vršnjačkog nasilja. U Srbiji je, prema podacima UNICEF-a iz 2019. godine, oko 65% učenika bar jednom doživelo nasilje od vršnjaka, a 22% njih je prijavilo učestalo vršnjačko nasilje. 

Za institucije i roditelje je veoma bitno da na vreme prepoznaju vršnjačko nasilje, kao i da postoje jasne mere, intervencije i preventivni programi koji imaju dejstvo ranog prepoznavanja i adekvatnog reagovanja na ovaj oblik destruktivnog ponašanja dece. Za dinamiku vršnjačkog nasilja, bilo ono ispoljeno u fizičkom ili digitalnom okruženju, važno je znati na kakav način su povezani oblici ovog nasilja. Takođe, za roditelje je ključno da na vreme uoče promene kod dece kada su ona bila žrtve nasilja od vršnjaka, jer deca nekada zbog osećanja srama i gubitka samopoštovanja o tome ćute. Nije neoubičajeno i da neko dete koje je, danas, bilo žrtva, sutra postane nasilnik u težnji da uspostavi svoje samopoštovanje i da se osveti zbog osećanja srama koje je doživelo.

Šta je vršnjačko nasilje?

Prema Američkoj nacionalnoj asocijaciji socijalnih radnika (NASW), to je namerno i ponovljeno korišćenje radnji i reči koje imaju za cilj da zastraše ili povrede dete. Vršnjačko nasilje može biti verbalno, fizičko i psihičko. Američka psihološka asocijacija (APA) vršnjačko nasilje definiše kao oblik agresivnog ponašanja u kojem neko namerno i više puta nanosi drugoj osobi povredu ili nelagodu. Britanska Anti-buling alijansa (Anti-Bullying Alliance) određuje vršnjačko nasilje kao ponavljajuće i namerno povređivanje, među decom školskog uzrasta, jedne osobe ili grupe od strane druge osobe ili grupe, gde odnos uključuje neravnotežu moći. I deca koja su žrtve i ona koja su počinioci nasilja zbog toga imaju ozbiljne rizike po fizički i psihosocijalni razvoj. 

Ključne reči koje određuju vršnjačko nasilje su: štetnost, ponavljanje, neravnoteža moći, namernost:

• štetnost – akt koji uključuje radnje kao što su pretnje, širenje glasina, fizički ili verbalni napad, povrede, namerno isključivanje vršnjaka iz grupe;
• ponavljanje – nasilničko ponašanje se dešava u određenom vremenskom periodu više puta ili gde postoji značajan rizik da će se dogoditi učestalo;
• neravnoteža moći – deca koja čine akte nasilja prema vršnjacima koriste svoju moć, kao što  su fizička snaga, pristup informacijama koje su bitne za žrtvu (da je osramote, na primer) ili imaju popularnost u grupi, i zbog toga se žrtva teško može odbraniti od napada;
• namernost – svrha nasilnog čina je da se nekome nanese fizička i/ili psihička šteta.   

Vršnjačko nasilje se događa tokom ili nakon školskih časova. Većina prijavljenih slučajeva dešava u školskoj zgradi, ali se jedan deo događa i na igralištima, u susedstvu, autobuskim stajalištima, odnosno tokom prevoza deca prema školi ili kući, ali i preko interneta u digitalnom okruženju. 

Vršnjačko nasilje se ispoljava u šest formi kao:

1. fizičko – udaranje, guranje, štipanje, ujedanje, pljuvanje, saplitanje, uništavanje stvari;
2. verbalno – pretnje, prozivanje, ruganje, sarkazam, širenje glasina, omalovažavanje;
3. emocionalno – izolovanje od drugih, skrivanje knjiga, preteći gestovi, ismevanje, ponižavanje, zastrašivanje, isključivanje, manipulacija i prinuda;
4. seksualno – neželjeni fizički kontakt, neprikladno dodirivanje, uvredljivi komentari sa seksualnom konotacijom, izlaganje neprikladnim video zapisima sa seksualnim sadržajem koji uznemiravaju dete;
5. sajber/digitalno nasilje – objavljivanje pretnji na društvenim mrežama, deljenje fotografija, slanje povređujućih poruka, društveno isključivanje (tzv. kanselovanje);
6. indirektno – eksploatacija deteta od druge dece u različitim formama od „uzimanja reketa u novcu“ ili teranja žrtve da nešto ukrade i učini za zlostavljače.

Šta je elektronsko vršnjačko nasilje?

Zbog specifičnosti i masovnog širenja vršnjačkog nasilja u digitalnom okruženju u poslednje dve decenije, ovaj oblik nasilja među decom zahteva posebnu naučnu i stručnu pažnju. Elektronsko ili digitalno vršnjačko nasilje (eng. cyberbulling) je ponavljano i namerno povređivanje i uznemiravanje ili bilo kakvo nanošenje štete detetu kroz upotrebu digitalnih komunikacionih sredstava, a putem platformi društvenih medija, elektronske pošte, onlajn foruma ili aplikacija za razmenu poruka. Ono se manifestuje u različitim oblicima kao što su: 

• slanje pretećih i uvredljivih poruka; 
• širenje glasina i lažnih informacija; 
• deljenje ličnog ili privatnog sadržaja bez pristanka druge osobe; 
• učešće u uznemiravanju, uhođenju i proganjanju;
• lažno predstavljanje;
• objavljivanje neželjenih fotografija i informacija, itd.

Ishod ovakvog oblika nasilja prema detetu jeste izazivanje emocionalnog stresa, tuge, straha, besa, sramote i psihosomatskih problema (glavobolja, poremećaji spavanja i ishrane, nesanica, noćne more). Oni koji su bili žrtve sajberbulinga u riziku su da smanje nivo samopoštovanja i samopouzdanja koji nastaju kao posledica socijalnog i digitalnog isključivanja. 

Deca izložena nasilju u digitalnom okruženju mogu pokazivati različite znakove koji roditeljima ili vaspitačima u školi ukazuju da je dete bilo žrtva kao što su: uznemirenost tokom korišćenja interneta i društvenih medija, nagle promene digitalnih navika, povlačenje od sredine, smanjena motivacija za školu i upotreba psihoaktvinih supstanci. Elektronsko vršnjačko nasilje zato ima štetne efekte na celovito psihičko, socijalno i fizičko blagostanje dece.

Gde su razlike i veze između bulinga i sajberbulinga?

Postoji nekoliko specifičnosti sajberbulinga koje ga čini drugačijim od direktnog vršnjačkog nasija licem u lice u off-line okruženju. Pre svega, u elektronskom nasilju, dete koje napada vršnjaka može da bude anonimno i sakrivenog identiteta. Takođe, nasilnik ne vidi odmah reakciju žrtve i time drugačije doživljava sopstveni osećaj moći koji je bitan pokretač oba oblika vršnjačkog nasilja. Elektronsko nasilje ima potencijalno brojniju populaciju koja ga može videti. Tragovi zlostavaljanja u digitalnom okruženju su vremenski neograničeni, a vreme nasilnog ponašanja nije vezano samo za zajednički boravak dece u školi. Ono se može vršti u svakom trenutku i zato se dete ne može lako odbraniti od sajberbulinga. U vremenu u kome živimo nije jednostavno da se dete koje je bilo žrtva, potpuno i na duži period izoluje od digitalnih tehnologija.  

No, postoje i sličnosti i uzajamnosti između direktnog i elektronskog vršnjačkog nasilja. Na primer, nasilje u fizičkom okruženju škole može da dovede do nasilja u digitalnom okruženju kao čin nastavka sukoba ili osvete. Isto tako, ditgitalno nasilje stvara kontekst da se ono „prelije“ na fizičko nasilje u realnom okruženju. Ako je nejednak odnos snaga između nasilnika i žrtve (npr. fizička snaga ili brojnost napadača) potencijal za fizičko direktno nasilje, onda je anonimnost taj faktor koji daje moć nasilniku u digitalnom okruženju.

Takođe, jedno dete može biti žrtva i direktnog vršnjačkog i digitalnog nasilja, što se zove poliviktimizacija. Faktori rizika da neko bude žrtva u oba okruženja su veoma slični, što na još jedan način povezuje ove oblike nasilja među decom. Veoma su slične i posledice na dete oba tipa nasilja, kao što su gubitak samopouzdanja, samopovređivanje, suicidalne ideje, depresivnost, poremećaji sna, osećenje besapomoćnosti, pad školskog uspeha, itd.  

Zašto dolazi do vršnjačkog/digitalnog nasilja?

Uzroci vršnjačkog i digitalnog nasilja nalaze se u tri povezane grupe faktora rizika: individualnih, porodičnih i sredinskih. Prisutnost većeg broja faktora rizika povećava verovatnoću ispoljavanja vršnjačkog nasilja.

Individualni faktori rizika su:

• nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja kod deteta;
• osećanje nesigurnosti;
• plahovit karakter i slaba kontrola ljutnje i besa;
• nedovoljno razvijena afektivna empatija;
• niska emocionalna regulisanost ponašanja;
• impulsivnost;
• psihopatske crte: manipulativnost, odsustvo osećanja krivice, iskorišćavanje drugih;
• akademski neuspeh i ponavljanje razreda.

Najvažniji porodični faktori rizika su:

• iskustvo nasilja i konflikata u porodici; 
• roditeljsko zanemarivanje i zapostavljanje deteta;
• vaspitni modeli koji podstiču dominaciju i opravdavaju nasilje;
• duboko nepoverenje u porodičnim odnosima.

Sredinski faktori rizika su:

• okruženost deteta nasilničkom supkulturom u školi i zajednici;
• loša školska klima koja ne vodi računa o poštovanju, toleranciji i brizi;
• školski sistem koji je nekonzistentan, nepodsticajan i nepravedan u sprovođenju discipline; 
• „kultura nepoštovanja žrtve“ u zajednici i školi; 
• slaba prevencija i neadekvatno reagovanje školskog sistema na nasilje;
• izloženost nasilju u medijima;
• legitimizacija nasilja u širem društvu;
• viši nivoi društvenih nejednakosti u pogledu prihoda i kvaliteta života.

Šta treba činiti u prevenciji vršnjačkog nasilja?

Sagledavajući faktore rizika za nastanak vršnjačkog nasilja jasno se uočava da sve preventivne strategije i intervencije treba istovremeno usmeriti na pet nivoa: individualnom, roditeljskom, odeljenskom, školskom i društvenom planu. Borba protiv vršnjačkog nasilja treba da bude stalni proces a ne ad-hok program. Zato pristupi u politikama prevencije treba da budu sledeći:

• edukacija roditelja i nastavnika za prepoznavanje uzroka i posledica nasilja;
• osnaživanje roditelja u vaspitnim kompetencijama;
• uključivanje roditelja u prevazilaženje nasilja koje se dogodilo;
• individualna dodatna psiho-socijalna i edukativna podrška deci u riziku: i žrtvama i počiniocima nasilja;
• podizanje svesti među učenicima o neprihvatljvosti nasilja i važnosti tolerancije i empatije za druge;
• razvijanje programa vršnjačke medijacije i podrške;
• podsticanje školske klime koja podržava jasna pravila, unutarškolsku saradnju i pravično postupanje prema učenicima;
• dosledna primena pravila protiv nasilja u školi;
• multisektorska saradnja institucija u zajednici u prevenciji i rešavanju individualnih slučajeva vršnjačkog nasilja;
• deligitimisanje nasilja u društvu i smanjivanje socijalnih nejednakosti.

Ne smemo nikada zaboraviti šta je ključni smisao razumevanja pojave i prevencije vršnjačkog nasilja. Jedno od osnovnih prava deteta jeste na bezbedno i sigurno okruženje. Svaki vid ponižavanja i zlostavljanja deteta u bilo kom kontekstu jeste situacija koju treba da nedvosmisleno shvatimo kao neprihvatljivo ponašanje. Bezbednost i dobrobit dece su ta jasna granica koju postavljamo prema pitanju (ne)prihvatljivosti nečijih postupaka. 

Iako je ova borba teška jer joj se suprotstavljaju mnogi kulturni i politički modeli koji nasilje tolerišu, ne smemo odustati od tog puta. Kao ljudska bića mi nemamo drugi izbor, osim težnje ka zaštiti i podsticanju pozitivnog razvoja dece. Veličanstveni Ivo Andrić je na divan način to iskazao: „Na deci se obnavlja i čisti reka čovečanstva“. Zato, svaka bol koju doživi jedno dete stoji i na savesti celog ljudskog univerzuma.