Autorka: Nina Davidović, psihološkinja u Centru za nestalu i zlostavljanu decu

Većina roditelja oseća nelagodu kada treba da razgovara sa decom o bezbednosti tela, ličnim granicama ili rizicima poput seksualnog zlostavljanja.

Razumljivo je da želimo da zaštitimo decu i da ih ne opterećujemo „teškim temama“. Međutim, izbegavajući razgovor o temama koje su nama neprijatne, propuštamo priliku da dete naučimo važnim veštinama samozaštite, da kod njega gradimo samopouzdanje i da mu pošaljemo poruku da ne postoji tema o kojoj ne želimo da razgovaramo. Upravo otvoren i uzrastu prilagođen razgovor predstavlja jedan od najvažnijih načina prevencije, ali i temelj za izgradnju odnosa poverenja sa detetom, kako bi ono znalo da u nama ima podršku za svaki problem. Kada decu učimo o granicama, zapravo ih učimo da razumeju svoje telo, da prepoznaju neprijatne situacije i da znaju kome mogu da se obrate za pomoć.

Dobra vest je da se ove važne lekcije mogu učiti na prirodan i deci blizak način, kroz igru. Igra je osnovni način na koji deca uče o svetu. Kroz nju vežbaju socijalne veštine, uče pravila i razvijaju razumevanje sopstvenih osećanja.

Zato igra može biti i odličan način da se sa decom razgovara o ličnim granicama. Jedan od jednostavnih načina jeste igra „stop“. Tokom igre golicanja, jurenja ili druge zabavne aktivnosti, dete može da kaže „stop“, a odrasla osoba tada odmah prestaje sa aktivnošću. Na taj način dete uči da ima pravo da postavi granicu i da će odrasli tu granicu poštovati. Pritom je važno i obrnuto, da i odrasli mogu reći „stop“, čime dete uči da i drugi ljudi imaju svoje granice koje je važno poštovati. Još jedna korisna aktivnost je igra „prijatno/neprijatno“.

Roditelj može da navodi različite svakodnevne situacije, a dete da kaže da li bi se u toj situaciji osećalo prijatno ili neprijatno. Na primer: „Drug te zagrli“, „Neko ti uzme igračku bez pitanja“, „Neko traži da sakriješ tajnu od mame i tate“.

Nakon odgovora deteta, važno je razgovarati o tome zašto se tako oseća i šta bi moglo da uradi u takvoj situaciji. Ova igra pomaže deci da razvijaju sposobnost prepoznavanja sopstvenih osećanja i signala koji im govore da nešto nije u redu.

Korisna može biti i igra „krug poverenja“. Zajedno sa detetom možete nacrtati krug i u njega upisati ili nacrtati ljude kojima dete veruje i kojima može da se obrati ako je uplašeno, zbunjeno ili mu je neko učinio nešto neprijatno. To mogu biti roditelji, baka i deka, učiteljica, trener ili neka druga bliska odrasla osoba. Na taj način dete dobija jasnu predstavu da u teškim situacijama nije samo i da postoje odrasli koji mogu da mu pomognu.

Još jedan način jeste razgovor o osećanjima kroz svakodnevne situacije ili priče. Kada čitate knjigu ili gledate crtani film, možete pitati dete kako misli da se lik oseća u određenoj situaciji i šta bi mogao da uradi ako mu je neprijatno. Ovakva pitanja pomažu detetu da razvija sposobnost prepoznavanja neprijatnih situacija i razmišljanja o tome kako da reaguje. Važno je da deca znaju i osnovno pravilo: njihovo telo pripada njima. To znači da imaju pravo da kažu „ne“ dodirima koji im nisu prijatni, čak i kada dolaze od poznatih osoba.

Deci treba objasniti da postoje delovi tela koji su privatni. Jedan od načina da se to deci približi jeste pravilo kupaćeg kostima, odnosno da su delovi tela koje pokriva kupaći kostim privatni i niko ne bi trebalo da ih dodiruje, osim u situacijama kada je to potrebno zbog brige o zdravlju ili higijeni, uz prisustvo i znanje roditelja. Jednako je važno da dete zna da uvek može da se obrati odrasloj osobi od poverenja: roditelju, nastavniku ili nekom drugom bliskom odraslom ako se nađe u situaciji koja mu izaziva nelagodu ili zbunjenost.

Deca to najlakše uče kroz iskustvo, kada imaju priliku da sa roditeljima razgovaraju o osećanjima, granicama i neprijatnim situacijama, osećaće se slobodnije da im se obrate kada su uplašena ili zbunjena. Razgovor o granicama i bezbednosti ne treba da bude jednokratan niti dramatičan. On je proces koji traje i razvija se zajedno sa detetom.

Kada se o ovim temama govori smireno, otvoreno i kroz svakodnevne situacije, deca dobijaju važnu poruku: mogu da veruju svojim osećanjima i uvek imaju pravo da potraže pomoć.