Autorka: Teodora Jerkić, diplomirana socijalna radnica u Centru za nestalu i zlostavljanu decu
Seksualno zlostavljanje je jedan od problema sa kojima se zajednica susreće, s tim u vezi važno je biti obavešten i edukovan na ovu jako važnu temu.
Fenomen seksualnog zlostavljanja zahteva multidisciplinaran pristup. Podizanje svesti u zajednici o problemu seksualnog zlostavljanja, edukacija i razvijanje strategija za prepoznavanje rizičnih ponašajnih obrazaca zlostavljača, su ključni u prevenciji i zaštiti potencijalnih žrtava.
Neka od ključnih pitanja jesu: Šta je seksualno zlostavljanje? Ko su zlostavljači? Kako prepoznati rizična ponašanja potencijalnih zlostavljača?
Seksualno zlostavljanje predstavlja ozbiljan društveni problem sa dugoročnim psihološkim, emocionalnim i socijalnim posledicama po žrtvu. Ujedno, ovo je jedan od najozbiljnijih oblika nasilja. Prevencija seksualnog zlostavljanja podrazumeva razumevanje samog fenomena i njegove prirode, karakteristika zlostavljača, prepoznavanje rizičnih ponašanja koja mogu ukazivati na potencijalno zlostavljanje.
Važno je naglasiti da ne postoji poseban profil zlostavljača, ali određeni obrasci ponašanja mogu imati visok nivo predikcije.
Seksualno zlostavljanje podrazumeva svaki oblik neželjenog seksualnog ponašanja koje se dešava bez dobrovoljnog pristanka žrtve. Može uključivati fizički kontakt, odnosno dodirivanje, silovanje, ali i nefizičke oblike seksualnog uznemiravanja, verbalno uznemiravanje ili izlaganje
neprimerenom sadržaju. Možemo da zaključimo, osnovna obeležja svakog seksualnog zlostavljanja su: izostanak slobodnog pristanka, namera eksploatacije, postojanje neravnoteže moći.
Kada je reč o deci, ne postoji mogućnost validnog pristanka, te se svako seksualno ponašanje smatra zlostavljanjem.
Ko su zlostavljači? Mit koji vlada u društvu je da je zlostavljača lako prepoznati, da su to nepoznate i sumnjive osobe. Međutim, brojna istraživanja navode da u praksi su zlostavljači osobe koje žrtva poznaje i kojima žrtva veruje. Dakle, to su osobe iz okruženja, članovi porodice, prijatelji, kolege, komšije. Odnos poverenja između zlostavljača i žrtve predstavlja preduslov za lakši pristup i kontrolu nad žrtvom. Iako, kao što je navedeno, ne postoji jedinstveni obrazac ponašanja ili psihološki profil zlostavljača, određene karakteristike se najčešće javljaju: nedostatak empatije, sklonost ka opravdavanju svojih postupaka, sklonost ka manipulaciji, potreba za moći i kontrolom.
Ponašanje zlostavljača nikada nije rezultat samo uticaja ličnih karakteristika, već interakcije ličnih karakteristika i okruženja. Pojedinačni oblik ponašanja, kao i karakteristike, ne mora ukazivati na zlostavljanje, ali kombinacija određenih ponašajnih obrazaca može biti prediktor.
Jedan od najpoznatijih indikatora zlostavljanja je sticanje poverenja žrtve, ulazak u intimnije razgovore, poklanjanje pažnje i poklona, izdvajanje žrtve iz socijalnog okruženja (grooming). Seksualni neprimereni komentari, ignorisanje nelagode druge osobe i zadovoljavanje počinioca, “slučajni” fizički
dodiri, sve su to rizična ponašanja. Vrlo česta pojava je da zlostavljači postepeno žrtvu izoluju iz njene svakodnevnice, njenog socijalnog okruženja, ograničavaju im kontakt sa drugima, stvaraju odnos zavisnosti uz pomoć pretnji, održavanja kontrole i stvaranja osećaja straha kod žrtve.
Zlostavljači su opasni ljudi. To nam potvrđuju podaci koji govore o umanjivanju sopstvenih postupaka, a kada je reč o počiniocima nasilja to je vrlo česta pojava. Počinilac zlostavljanja svoje postupke opravdava kao šalu, bezazlene interakcije, a vrlo često krivicu prebacuje na samu žrtvu.
Nijedno rizično ponašanje ne sme biti normalizovano u društvu.
