Piše: Anastasija Tomić, socijalni radnik Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Nestanak deteta jedna je od najuznemirujućih situacija koje mogu zadesiti porodicu. Iako se često čini kao nešto što se dešava negde drugde i nekome drugom, statistika pokazuje da je to mnogo češća pojava nego što većina misli. Samo u Evropi se svake godine prijavi oko 250.000 nestanka dece, što je u proseku jedan slučaj na svaka dva minuta. 

Uprkos postojanju ozbiljnih podataka i sistema za potragu, javnost često ostaje pod uticajem zablude koje dolaze iz filmova, serija ili medijskih senzacionalizama. Najčešće se veruje da su sva deca oteta od strane nepoznatih osoba, da su u pitanju kriminalne mreže ili da su takvi slučajevi uvek povezani sa trgovinom ljudima. Realnost je, ipak, mnogo složenija. Zbog toga je važno otvoriti prostor za razgovor o tome koja deca najčešće nestaju, zbog čega odlaze, kao i kakve su najčešće zablude. 

Tinejdžeri predstavljaju najrizičniju grupu kada je u pitanju nestanak. Ovaj uzrast obuhvata adolescenciju, period kada se deca suočavaju sa mnogim promenama, i to ne samo fizičkim, već i emocionalnim i psihološkim. Mnogi tinejdžeri odlučuju da pobegnu od kuće zbog porodičnih sukoba, zlostavljanja, problema u školi, poteškoćama sa mentalnim zdravljem. Deca koja žive u domovima za decu, hraniteljskim porodicama ili su pod institucionalnom zaštitom izložena su većem riziku od nestanka. Mnoga od ove dece beže zbog emocionalnog zanemarivanja ili zlostavljanja od strane odraslih, bilo da je u pitanju neodgovarajuće ponašanje hranitelja ili zaposlenih u institucijama. Pored toga, deca koja su izložena trgovini ljudima ili seksualnom zlostavljanju često beže zbog pokušaja da se zaštite ili izbegnu povrede. Iako su slučajevi nestanka dece mlađeg uzrasta (ispod 12 godine) ređi, oni nisu manje ozbiljni. U većini slučajeva, nestanak male dece je rezultat porodičnih problema, kao što je roditeljska otmica ili nesuglasice između roditelja. 

Kada se govori o nestaloj deci, javnost često reaguje emotivno i brzopleto, oslanjajući se na predrasude i senzacionalističke medijske naslove. Iako je tema izuzetno osetljiva, važno je razdvojiti činjenice od mitova – jer zablude mogu otežati potragu, ometati rad insitucija i usmeriti pažnju u pogrešnom pravcu. 

Neka od zabluda o nestancima dece su:

Decu najčešće kidnapuju nepoznati ljudi – Ova zabluda je verovatno najrasprostranjenija, često podržana filmovima, serijama i tabliodima. Ipak, realnost pokazuje da su otmice od strane nepoznatih osoba izuzetno retke. U većini slučajeva, ako do otmice i dođe, ona je najčešće delo člana porodice, najčešće jednog od roditelja u slučaju porodičnih sporova. Statistike iz brojnih zemalja pokazuju da otmice od strane stranaca čine manje od 1% ukupnih slučajeva nestanaka dece.

Svi nestanci dece su kriminalne prirode – Iako je logično pretpostaviti da je nestanak deteta posledica ozbiljnog krivičnog dela, istina je da su najčešći razlozi bežanje od kuće ili ustanove, često zbog problema u porodici, nasilja, zanemarivanja ili mentalnog zdravlja. U mnogim slučajevima, dete samostalno odluči da ode. Iako to i dalje zahteva hitnu reakciju, nije uvek reč o kriminalu. 

Devojčice nestaju više zbog seksualne eksploatacije – Iako su devojčice češće prepoznate kao potencijalne žrtve seksualnog zlostavljanja i eksploatacije, ova predstava zanemaruje ugroženost dečaka, koji su često nevidljivi u sistemima zaštite. Dečaci ređe prijavljuju zlostavljanje, a institucije ih često teže identifikuju kao žrtve. Ova zabluda može dovesti do toga da se ugroženi dečaci previde i ostanu bez adekvatne zaštite, što dodatno komplikuje problem. 

Ako dete jednom pobegne, uvek će bežati – Postoji uvreženo mišljenje da su deca koja jednom pobegnu iz kuće ili ustanove problematična i da će to ponavljati. Međutim, mnogo adolescenata beže kao odgovor na trenutnu krizu, a ne zato što žele da žive na ulicama ili van sistema. U većini slučajeva kada se dete vrati u sigurnije i podržavajuće okruženje, nema potrebe za ponovnim bežanjem. Etiketiranje deteta kao „hroničnog begača“ često dovodi do dodatne stigmatizacije, smanjuje empatiju okoline i otežava reintegraciju u zajednici ili porodici. 

Ako dete odvede roditelj ili član porodice, oni nisu u opasnosti – Da li deca zaista mogu biti u opasnosti ako su sa roditeljima? Odgovor je DA. Na osnovu podatak i iskustva organizacija koje se bave zaštitom dece u Srbiji, pokazuje se da su upravo ta deca često u najvećem riziku, jer se radi o situacijama koje su emocionalno veoma složene i nestabilne. Ovakve situacije su izrazito emocionalno obojene i obuhvataju snažan konflikt između roditelja ili staratelja, što može dovesti do impulsivnih ili nepromišljenih postupaka – poput skrivanja deteta, ilegalno premeštanje iz jedne sredine u drugu ili čak pokušaj odvođenja u inostranstvo bez dozvole drugog roditelja. Upravo u takvim okolnostima, kada emocije preovladaju nad racionalnim okolnostima dete postaje sredstvo konflikta, a ne subjekt zaštite. 

Iako se većina slučajeva nestanka dece brzo i uspešno reši, svaki slučaj nosi potencijalne ozbiljne posledice – po dete, porodicu i zajednicu. Zbog toga je neophodno ne samo reagovati kada do nestanka dođe, već i osnažiti sistem u celini kroz prevenciju, efikasniju reakciju i bolju saradnju svih aktera. Sistem zaštite nestale dece ne počinje trenutkom nestanka, on počinje mnogo ranije, u porodici, školi i zajednici. Samo zajedničkim naporima možemo da smanjimo broj nestale dece i obezbedimo im sigurno i stabilno okuženje u kojem neće imati potrebu da nestanu.