Piše: Vladimir Paunović, socijalni radnik i koordinator Registra nestalih lica

Tema nestalih dugo je bila rezervisana za nestale u ratnim dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije. S obzirom na postojanje ratne traume kod svih naroda na ovim prostorima, svako preusmeravanje teme nestalih u ratnim okolnostima na nestale u mirnodopskim uslovima nije bilo dozvoljeno, upravo zbog nedostatka kapaciteta i relativno svežih rana. Međutim, laganim vremenskim odmakom od događaja devedesetih, uporedo sa razvojem tehnologije, društvenih mreža, povećanjem brzine kretanja i dostupnosti informacija, priča o nestalima iz drugih razloga počela je da dobija svoj prostor. Morali smo da se otvorimo prema jednoj novoj kolektivnoj traumi kako bi problem nestalih osoba konačno izašao na svetlo dana.

U toj „savršenoj oluji” morao je da postoji jedan zastareli zakon, da brzina širenja informacija bude dovoljna i da, nažalost, nestane jedno dete. Priča o velikom broju nestanaka u uslovima mira tada je konačno dobila svoj početak i nakon toga više ništa nije bilo isto u našoj zemlji.

Zakon o policiji, koji je važio do 2015. godine, propisivao je da se u slučaju nestanka osobe ne kreće u potragu pre isteka 24, odnosno 48 časova od nestanka. Nažalost, ovakvo rešenje u slučaju nestanka dece predstavljalo je izuzetno loše rešenje i značajno je smanjivalo mogućnost uspešnog pronalaska deteta. Upravo zbog toga Fondacija „Tijana Jurić”, osnovana nakon njenog nestanka, svojim aktivnostima uticala je na zakonodavca da se član zakona izmeni i da se u slučaju nestanka deteta potraga započinje odmah.

Nakon 2010. godine imali smo nestanke nekoliko dece, koji su izazvali veliku pažnju javnosti. Ti slučajevi pokazali su kakva je moć javnosti i uključivanja građana u potragu. Upravo tada, paralelno sa razvojem tehnologije, stvaraju se uslovi i ideja da se u našoj zemlji uvede sistem koji već dugo postoji u zapadnim državama – sistem hitnog obaveštavanja javnosti u slučajevima nestanaka dece, poznat kao Amber Alert. Nažalost, njegovo uvođenje pokazalo se kao veliki izazov, ne samo zbog nedostatka tehničkih rešenja ili volje javnosti (koja je u velikoj meri podržala ovo rešenje), već i zbog nedostatka političke volje. Ipak, zahvaljujući upornom zalaganju naše organizacije i velikoj podršci građana, 25. oktobra 2023. godine Srbija je ušla u krug zemalja sa sistemom hitnog obaveštavanja javnosti u slučaju nestanka dece pod nazivom „Pronađi me”. Time je značajno povećana bezbednost dece i smanjena mogućnost, pre svega, kriminalnih otmica, jer u takvim situacijama svaki građanin u kratkom roku dobija obaveštenje sa podacima o nestalom detetu.

Ko su, zapravo, nestale osobe u našoj zemlji? Uviđajući ozbiljnost ovog problema, naša organizacija je pokrenula prvi Registar nestalih lica, koji za sada neformalno funkcioniše i ima veliku ulogu u širenju svesti o ovom pitanju, ali i u animiranju javnosti u trenucima kada osoba nestane. Nažalost, u našem registru nalazi se samo deo ljudi koji se vode kao nestali. On sadrži podatke o osobama čije porodice su nam ustupile informacije i dale saglasnost za njihovo objavljivanje, kako bismo ih javno predstavili na platformi u nadi da će vest o nestanku stići do što većeg broja ljudi. O značaju postojanja javnog registra govori i činjenica da veliki broj medija prenosi vesti o nestancima i na taj način uključuje javnost u potragu. To je posebno važno u slučajevima nestale dece, pre svega tinejdžera, koji u najvećem broju slučajeva svojevoljno napuštaju porodice ili ustanove socijalne zaštite, čime se direktno izlažu riziku od kriminala i drugih opasnosti po bezbednost, zdravlje i život.

Druga značajna grupa nestalih su osobe sa mentalnim teškoćama i starija lica obolela od demencije. Oni ne nestaju svojevoljno, već njihov nestanak najčešće proizlazi iz gubitka svesti o realnosti, pogrešne percepcije, dezorijentisanosti, otežane komunikacije i nepredvidivog kretanja i ponašanja. Nažalost, iskustva sa našeg registra pokazuju da se veliki broj osoba sa mentalnim i psihijatrijskim oboljenjima pronalazi prekasno.

Kada govorimo o nestalima, neizostavno je istaći podatke koji se odnose na našu zemlju. Tokom 2024. godine, prema podacima MUP-a Srbije, raspisano je 1289 objava za punoletnim licima (obustavljeno 1166) i 1775 za maloletnim (obustavljeno 1719). To znači da smo na kraju 2024. godine imali 123 punoletne i 56 maloletnih osoba za kojima se i dalje tragalo i o kojima nismo imali podatke gde se nalaze. Ključna činjenica jeste da ne znamo ko su ti ljudi i deca. Zvanični registar nestalih postoji, ali su podaci dostupni isključivo MUP-u Srbije. Zato se postavlja pitanje: zašto ti podaci nisu dostupni svim građanima? Čak 80% evropskih zemalja poseduje javni registar nestalih lica – zašto naša zemlja nije među njima?

Iskustvo sa našeg registra pokazalo je da je određeni broj ljudi pronađen upravo zahvaljujući tome što se vest o njihovom nestanku brzo proširila i stigla do osobe koja se u pravom trenutku našla na pravom mestu. Veliki broj nestalih čine osobe sa psihičkim oboljenjima i demencijom. To su ljudi koji odlaze iz svojih domova, bolnica ili staračkih domova i neretko više nikada ne budu viđeni. Oni će proći pored nas, a da mi toga ne budemo svesni, jer ne znamo da ih neko traži. Niko ih neće zaustaviti, jer su, u nedostatku javnog registra, potpuno nevidljivi.

Nestanci lica naša su realnost. U mnogim slučajevima ne možemo uticati na odluke i okolnosti koje do njih dovode. Ali možemo da utičemo na to šta radimo kada osoba nestane – da znamo ko je nestao, kada i pod kojim okolnostima. To možemo jedino ako imamo javno dostupan registar nestalih. Da bismo mogli da budemo aktivni ili makar pasivni učesnici u potrazi, neophodno je da Srbija konačno, po ugledu na druge evropske zemlje, uvede javni registar nestalih lica, kao sledeći korak ka uspešnijem rešavanju ovih slučajeva.