Piše: Vladimir Paunović, socijalni radnik Centra za nestalu i zlostavljanu decu

U moru svakodnevnih vesti i objava koje možemo čitati u današanjem vremenu, reklo bi se da je jako malo toga što nas može iznenaditi. Sagledavajući globalni kontekst u kome živimo, gde informacije putuju sa jednog do drugog kraja planete za nekoliko sekundi, gde je sistem komunikacija došao do svog maksimuma, da su cele države i sistemi jedne države umreženi, i gde kao u paukovoj mreži promene na jednom delu brzinom svetlosti se manifestuju na drugom, logično je pretpostaviti da činjenica i podaci o jednom nestalom licu u potpunosti predstavljaju jednu komponentu na jednoj mreži, te ukoliko se pojave podaci o jednom licu u jednom delu, da će zbog činjenice njihove povezanosti ta informacija izazvati reakciju drugog sistema. Nažalost, to često nije slučaj.

Ljudi nestaju iz različitih razloga, a jedan od najčešćih zbog koji ljudi donose odluku da više ne budu deo svojih porodica i jedan od razloga zbog kog se odluče na korak da naude sebi jesu neizlečive bolesti koje toliko utiču na kvalitet života pojedinca i njihovih porodica, da svakodnevno funkcionisanje predstavlja nepremostivu prepreku. Upravo je jedan ovakav slučaj zadesio porodicu Kukuruzović iz Zagreba, čiji član 34-godišnji Sead Kukuruzović, voljeni sin i brat, odlučio je da zbog bolova i bolesti koja mu je oduzela smisao života, da više ne može da nastavi dalje. 

Sead je bio ljubitelj muzike, brejk denser, čovek kome je pokret uz muziku bio smisao života. Retka bolest koja izaziva nakupljanje bakra u organizmu mu je polako uništavala telo i um do mere da više nije mogao radi ono zbog čega je rođen, ono zbog čega je živeo. To mu je na kraju slomilo i duh. Sead je tog dana 17. marta 2011. godine odlučio da u ovom svetu u kome više nema smisao života, da zauvek isti napusti i da iza sebe ostavi roditelje, brata i sestru koji će narednih 13 godina živeti život u neprestanom iščekivanju, nadi, očajanju i nerazumevanju i osudi okoline, i povrh svega u jednom maćehinskom i okrutnom odnosu sistema prema porodicama nestalih.

Nažalost, ovakve priče nisu tako retke. Svako od nas u okolini ima bar jedan takav slučaj gde ljudi sa različitim bolestima, usled neadekvatne, neprilagođene i često nedostupne podrške sistema u kome žive, jednostavno u nekom trenutku prihvate činjenicu da su za društvo i prijatelje višak, da bolesni ljudi predstvalju samo jedan trošak, za koji se izdvaja malo ili nimalo sredstva. Društvo možda izdvaja za lečenje same bolesti, ali što se tiče psihološke podrške za porodicu i bolesnog člana, tu su ostavljeni sami sebi. Međutim, priča o Seadu je sve samo ne još jedna priča sa nesrećnim krajem.

Četiri meseca nakon Seadovog nestanka, na oko jednog kilometra od mesta gde je Sead navodno nestao, pronađeno je telo muškarca u raspadnutom stanju koje prevezeno u Zavod za sudsku medicinu u Zagrebu. Identitet te osobe se nije mogao utvrditi usled stanja u kome se telo nalazilo. Nakon tog događaja telo te osobe je stavljeno u zamrzivač Zavoda gde će biti narednih 13 godina. A za to vreme porodica Seada Kukuruzovića je sve vreme tražila svog nestalog sina i brata.

Tih 13 godina porodica je gajila nadu da će se Sead vratiti, pokucati na vrata jer da više nije u životu, do sada bi ga već negde našli, zar ne? Za sve to vreme, od roditelja niko nikada nije tražio uzorke za DNK analizu, nisu obavljani razgovori koji su prema pravilniku morali biti obavljeni. Oni su samo bili „tamo neka dosadna porodica, koja tobože traži svog člana i želi da zna da li je živ ili mrtav – sram ih bilo, šta žele!”, tako su izgledali u očima jednog sistema. 

Pošto živimo na kontinentu gde jedna reka prolazi kroz desetak zemalja, i da nestalu osobu struja reke može odneti na skroz drugi kraj kontinenta, u Evropskoj uniji je konačno pokrenut projekat, gde bi se od članova porodica nestalih lica uzeo DNK uzorak radi upoređivanja kada bi se desili takvi slučajevi. Nakon toga, roditelji nestalog Seada su pozvani prvi put da daju svoj uzorak u slučaju da Sead možda bude pronađen par stotina ili hiljada kilometara od svoje kuće. I zaista, zahvaljujući ovome, Sead je pronađen, ali ne hiljadama kilometara od kuće. Ne ni stotinama. Pronađen je na kilometar od mesta gde je živeo, a znate gde? Pa u onom zamrzivaču Zavoda za sudsku medicinu gde je stavljen pre 13 godina. Na kilometar od kuće u kojoj je živeo.

Nestanak bliske osobe pod takvim okolnostima predstavlja jednu od najtežih trauma, jer porodica nestalog ne može da nastavi dalje. Nada koju gaje porodice nestalih lica, sa jedne strane je faktor koji im omogućava da veruju da je njihov nestali negde živ, da je srećan, da je pobegao i da će se u nekom trenutku vratiti. Međutim, kako vreme prolazi, ta nada više ne pomaže. Ona postaje kamen oko vrata, koji ne da toj majci, ocu, sestri da nastavi dalje sa svojim životom, sputava ih da dođu do „konačnice”, da dozvole sebi da ih prevlada tuga i da počnu proces samozaceljenja. 

A onda dolazimo do pitanja kako je sve to moguće u ovom digitalnom dobu kada svaku informaciju saznajemo iste sekunde? Da li se neko nekada upitao ili možda pokušao da poveže da je NN u zamrzivaču upravo osoba koja je nestala četiri meseca pre nego što će biti nađena? Da li bilo ko birokratskom aparatu zna šta znači živeti u paklu iščekivanja? Ko je u ovom lancu napravio grešku koja će osuditi jednu porodicu na višegodišnje lutanje i tumaranje hodnicima birkokratskih procedura, na traganje za nekim ko je je već odavno bio pronađen samo zaturen, ne u fioci, nego u frižideru. Pitanja je mnogo, a još više prebacivanja odgovornosti sa institucije na instituciju.

Uteha je samo u tome da je porodica Seada Kukuruzovića konačno mogla da nastavi dalje. Roditelji, brat i sestra konačno mogu da skinu teret oko vrata pod imenom „nada” i da stave novi teret realnosti, koji je umnogome, koliko god to okrutno zvučalo, sada mnogo lakši. Ostaje samo gorak ukus u ustima da je sve ovo moglo i moralo mnogo ranije da završi, samo da je neko imao malo više odgovornosti i, još bitnije, malo više empatije i razumevanja.