Piše: Aleksandra Cvetković, defektolog Centra za nestalu i zlostavljanu decu
U svetu u kojem mnogi svakodnevno vode borbu za osnovne životne potrebe, postoji tamna i često nevidljiva sprega između ekstremnog siromaštva i nestanka dece. Iako uzroci nestanka mogu biti brojni i složeni, siromaštvo neretko stvara uslove u kojima deca postaju najranjiviji članovi društva. Kada porodice žive na ivici egzistencije, kada su dani ispunjeni neizvesnošću, tada deca postaju najnezaštićenija – lako zaboravljena, lako izgubljena.
U zajednicama pogođenim oskudicom, porodice su često primorane da donose nemoguće odluke. Kada roditelji ne mogu da obezbede dovoljno hrane, odeće, lekova ili obrazovanja, deca su često prva koja osećaju posledice. Ekstremno siromaštvo oduzima porodicama moć da zaštite svoju decu. Kada društveni sistemi ne funkcionišu, kada institucije ne vide ili ignorišu ove porodice, deca postaju nevidljiva. Njihov nestanak često prolazi nezapaženo, jer nisu svi nestanci jednako primećeni. Glasovi siromašnih retko se čuju, a patnje njihove dece još ređe izazivaju pažnju šire javnosti. Ekstremno siromaštvo ne znači samo nedostatak novca. Ono podrazumeva i nedostatak podrške, sigurnog okruženja, pristupa obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. U takvom svetu, gde svaki dan donosi novu borbu, roditelji se često nalaze pred izborima koji nisu izbori – ostaviti dete kod kuće bez nadzora da bi se otišlo na nadnicu, poslati ga na ulicu da zarađuje, poveriti ga nepoznatima u nadi da će mu biti bolje. U tim pukotinama svakodnevice deca nestaju. Ponekad odlaze sama, u potrazi za boljim životom. Ponekad su odvedena – od strane onih koji iskorišćavaju njihovu ranjivost. Trgovina ljudima, prisilni rad, dečja prostitucija – sve su to jezive realnosti koje pronalaze put upravo tamo gde postoji siromaštvo, gde postoji nemoć.
U takvom okruženju, nestanak deteta nije samo porodična tragedija – on je simptom mnogo dublje društvene nepravde. Siromaštvo ne prestaje na pragu kuće; ono ulazi u školu, ulicu, zdravstvene ustanove i domove. Ono tiho briše mogućnosti, ograničava izbore i čini da deca nestaju – iz sistema, iz evidencija, iz budućnosti.
Borba protiv nestanka dece ne može se voditi bez borbe protiv siromaštva. Sve dok deca budu živela u uslovima u kojima osnovna sigurnost nije zagarantovana, biće izložena riziku da nestanu – fizički, psihički ili društveno. Rešenja moraju da budu sveobuhvatna: pomoć porodicama, jačanje institucija, obrazovanje, ali i empatija prema onima koji nemaju glas.
Neophodno je govoriti o ovoj temi, ne iz sažaljenja, već iz odgovornosti, jer nijedno dete ne bi smelo da bude izgubljeno samo zato što je siromašno. Nijedno dete ne sme biti nevažno jer dolazi iz porodice bez papira, bez stalne adrese. Svako dete zaslužuje sigurnost, pažnju, budućnost.
