Piše: Timea Kukla

„’Ajde, budi muško!“ „Nemoj da cmizdriš.“ „Šta si ti, devojčica?“ „Stisni zube, nemoj da te vide da kmečiš.“

Mnogi dečaci odrastaju slušajući ove rečenice. One bivaju izgovorene i pre nego što dečaci uopšte razumeju šta znači reč „muškarac“. I upravo tada, dok su još mali, nežni, radoznali i emotivni, mi ih polako lomimo. Nesvesno. Učimo ih da ne traže utehu i da ne pokazuju “slabost”, jer emocije nisu za muškarce. Emocije su za slabiće. I za žene.

Kakva šteta.

Svaki put kada dečak zaplače, a mi mu kažemo da prestane jer je muško, on čuje da emocije treba da se potiskuju, da nisu tu sa razlogom i da nemaju svrhu. Kad padne i rasplače se, a mi mu kažemo da bude „hrabar“ i stisne zube, on uči da ranjivost nije dozvoljena. Kada nam pohita u zagrljaj, a čuje da to rade samo „mamine maze“, on zaključuje da želje za bliskošću treba da ga bude sramota.

I onda se čudimo. Zašto su muškarci agresivni? Zašto su nasilni? Zašto ne umeju da pričaju o svojim osećanjima? Zašto su nam očevi neprisutni, odsečeni?

Kako to objašnjavamo? „Takvi su muškarci. Svi su oni isti. To je biologija.“

Da se razumemo, ne, to nije biologija. To je ustaljeni obrazac gde od malena učimo dečake da zaborave da osećaju. Kreiramo buduće očeve koji ne znaju da pokažu nežnost. Da slušaju. Da iskažu saosećanje. Tate koje odlikuje fizička prisutnost i emotivna odsutnost.

Hajde da napravimo zaokret. Šta bi se dogodilo kada bismo dečacima govorili:

„Vidim da si tužan. I to je u redu.“

„Hajde da se zagrlimo, od zagrljaja ti odmah bude bolje.“

„Ispričaj mi šta te je povredilo.“

Hajde da dečacima damo prostor da budu… Ljudi. A ne mašine. Jer dečaci koji znaju da prepoznaju i ispolje emocije, postaju muškarci koji ne beže od bliskosti, već je stvaraju. Dečaci koji nauče da govore o tome šta ih boli, neće u budućnosti na nepravdu reagovati pesnicama. Ne smemo da zaboravimo da emocije nisu znak slabosti, već zdrav deo razvoja.

Kako možemo osnažiti dečake?

Tako što ćemo prestati da koristimo „muško si“ kao pritisak, kao kavez ili kalup. Tako što ćemo im čitati knjige, pričati priče i prikazivati crtane filmove koje prikazuju dečake koji osećaju, koji plaču, koji se vezuju. Tako što ćemo ih pitati: Kako si danas? Šta te rastužilo? Šta te je iznerviralo?

Nije lako zaboraviti sve što smo do sad čuli o tome šta znači biti „muško“. Ali ako dečake na vreme naučimo da imaju pravo da osećaju, da traže podršku i da ne moraju biti „snažni po svaku cenu“, veće su šanse da će izrasti u emocionalno inteligentne ljude. U partnere koji slušaju. U očeve koji grle. 

To svima treba da nam bude cilj.