Piše: Slobodan Arsenijević, spec. pedagog i psihoterapeut, član Saveta CNZD-a, nekadašnji upravnik KP Zavoda za maloletnike i član Saveta za praćenje i unapređenje rada organa krivičnog postupka i izvršenja krivičnih sankcija prema maloletnicima ministarstva pravde Republike Srbije.
Kakav je odgovor društva na probleme dece i mladih koji manifestuju probleme u ponašanju i šta kao društvo treba da uradimo?
U članu 2 Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica stoji: „Licu koje u vreme izvršenja protivpravnog dela, u zakonu predviđenog kao krivično delo, nije navršilo 14 godina, ne mogu se izreći krivične sankcije ni primeniti druge mere koje predviđa ovaj zakon”. Događaji koji su se tokom 2023. godine desili u Beogradu, Duboni i Malom Orašju, Aleksincu i Novom Sadu, pokrenuli su u javnosti pitanje pomeranja granice krivične odgovornosti. Koliko smo blizu ili daleko od konkretne odluke, govori nam procedura koja podrazumeva izradu nacrta izmena i dopuna Zakona ili nacrta novog zakona i javnu raspravu pre nego što se u Skupštini Srbije glasa za ili protiv Zakona.
Ovo kompleksno pitanje svakako zahteva ozbiljnu javnu raspravu stručnjaka koji se ovom problematikom bave. Nije dobro rešenje da to bude samo javna rasprava o pomeranju granice krivične odgovornosti. To treba da bude javna rasprava o kompletnom društvenom reagovanju prema deci i mladim osobama koji manifestuju probleme u ponašanju, bez obzira da li se radi o asocijalnom ili antisocijalnom obliku ili činjenju krivičnih dela i prekršaja.
Pre svega, treba imati u vidu da se Komitet za prava deteta UN poziva na neuronauku i oblast dečjeg razvoja, odnosno razvoj apstraktnog mišljenja koji je u uzrastu od 12 ili 13 godina još uvek u toku. Komitet za prava deteta UN navodi da je najčešća granica krivične odgovornosti u zamljama potpisnicima Konvencije o pravima deteta 14 godina. Evropske zemlje se u tom smislu mogu podeliti u tri grupe. Velika Britanija, Francuska, Poljska, Belgija i još neke države, koje imaju nižu granicu krivične odgovornosti, drugu najveću grupu zemalja koje imaju granicu krivične odgovornosti od 14 godina i treću grupu uglavnom Skandinavskih zemalja gde je granica krivične odgovornopsti 15 godina. Može se pretpostaviti, odnosno hipoteza koja mi se nameće kada o tome razmišljam da se u trećoj grupi zemalja najefikasnije sprovode preventivne i neke druge mere. U svakom slučaju potrebna su ozbiljna istraživanja o povezanosti između preventivnih mera, ranog prepoznavanja problema i stope maloletničkog kriminala, odnosno odluke jedne države da granicu krivične odgovornosti postavi na 15 godina.
Drugi važan razlog je želja Srbije da se integriše u Evropsku uniju zbog čega su pokrenute promene u mnogim segmentima i usklađivanje zakonske regulative sa evropskim standardima. U tom smislu treba posmatrati i društveni odgovor na probleme dece i mladih u sukobu sa zakonom koji zahteva nova rešenja kako u vaninstitucionalnim tako i u institucionalnim merama koje preduzima društvo.
Treći, i možda najvažniji, razlog je što je istorija kriminologije, krivičnog prava i srodnih nauka pokazala da se samo represivnim merama ne može smanjiti stopa kriminala maloletnika. Zbog toga se osnovano može očekivati da snižavanje granice krivične odgovornosti neće povećati niti smanjiti kriminalitet maloletnika. Snižavanje granice krivične odgovornosti je represivna mera. Represivne mere ne pogađaju osnovne uzroke kriminala. Posebno kod dece i mladih primat treba da imaju preventivne mere. Ako nema prevencije i razvijenih mehanizama za rano prepoznavanje problema u ponašanju dece i mladih i post podrške, onda represivne mere mogu postati dominantan oblik reagovanja društva na ove kompleksne problem. Predlogom za snižavanje granice krivične odgovornosti se upravo ide u tom pravcu. U lancu svih mera koje se preduzimaju prema maloletnim izvršiocima krivičnih dela, posebnu pažnju treba posvetiti prevenciji i ranom prepoznavanju problema. Pored alternativnih mera, u nekoj budućoj strategiji to treba da budu dominantni oblici borbe za smanjenje asocijalnog i antisocijalnog ponašanja i maloletničkog kriminala. Na to nas obavezuje Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnika, Konvencija o pravima deteta, Pekinška pravila, Rijadske smernice, Tokijska pravila o merama alternativnim institucionalnom tretmanu i druga međunarodna pravna akta koja smo kao država prihvatili.
Sistemski odgovor društva
U našem društvu se mnogo priča o sistemskim problemima i sistemskim rešenjima, što je sasvim opravdano i dobro za jedno društvo. Sistem postoji onda kada možemo da identifikujemo celinu sačinjenu od niza elemenata ili delova, koji su međusobno povezani i utiču jedan na drugi. Sa stanovišta sistemske teorije i prakse kobnu grešku pravimo ako posmatramo samo pojedinačne elemente sistema, u ovom slučaju samo izvršenje institucionalnih sankcija i mera i snižavanje granice krivične odgovornosti. Kao da nismo u stanju da sagledamo i razumemo prirodu i funkcionisanje kompletnog sistema odnosno društvenog odgovora na probleme dece i mladih u sukobu sa zakonom. To vam je kao kada biste u zemlju zasadili mlad lep voćnjak. Nemate vodu da ga zalivate, nemate hemikalije da ga štitite od štetočina, ne okopavate ga i ne bacate đubrivo. Na kraju vam se većina tih biljaka osuši. U sistemu o kome govorimo nemamo prevenciju, nemamo rano prepoznavanje problema i nemamo pomoć i podršku posle realizovane sankcije ili mere prema maloletniku. Tako dete koje ima izraženu potrebu za psihosocijalnom podrškom prepuštamo samom sebi i porodici koja je već u problemu. Dakle da bismo imali efikasan sistem moramo imati strukturu odnosno povezane elemente koji čine tu strukturu. U ovom slučaju elementi strukture su mere koje društvo preduzima prema deci i mladima, posebno onima koji manifestuju asocijalno i antisocijalno ponašanje ili eventualno čine krivična dela i prekršaje. Hronološki predstavljene ove mere mogu se definisati kao:
- Prevencija,
- Rano prepoznavanja problema i blagovremene psihosocijalne intervencije,
- Reformu mreže ustanova za izvršenje zavodskih mera i sankcija i
- Post podršku, odnosno pomoć posle izvršenja zavodskih mera i kazne maloletničkog zatvora
- Prevencija je hronološki gledano na prvom mestu. Teško je razumeti zašto na današnjem civilizacijskom nivou u ovoj oblasti nema prevencije. Jedan od razloga može biti u tome što rezultati preventivnih programa nisu dovoljno socijalno vidljivi i nisu vidljivi odmah. U ovoj oblasti nema brzih rešenja. Sasvim je druga situacija kada prevenirate neke druge pojave, na primer poplavu. Podignete nasip i kada se vodostaj poveća nasipi spreče poplavu.To je vidljivo i svima jasno. Drugi razlog je što političari nisu mnogo zainteresovani za prevenciju problema u ponašanju maloletnika jer rezultati neće stići u vreme nihovog mandata. Treći razlog mogao bi biti prevelika opterećenost organizovanim kriminalom i drugim oblicima socijalne patologije, što odvraća pažnju od ovog problema.
Prevencija u našem društvu, nažalost, nije realnost, mada se o prevenciji dosta priča. Paradoksalno je da o programima prevencije u ovoj oblasti često javno govore oni koji se bave krivično pravnom represijom, odnosno policajci, sudije i tužioci. To na neki način zbunjuje obične ljude i deo stručnjaka. Pritom, oni više govore o preventivnom značaju krivično pravne represije, koji nije zanemarljiv. Međutim, to suštinski nije prevencija.
Prevencija u ovoj oblasti znači umanjiti ili eliminisati delovanje faktora koji nose rizik i osnažiti (pojačati) uticaj faktora koji štite (protektivni). Prevencija je posao države. Da li će ona biti organizovana preko domova zdravlja, Zavoda za javno zdravlje, preko samostalne, za to osnovane, institucije ili nevladinog sektora to je pitanje o kome treba razgovarati. U svakom slučaju potrebno je fomirati službu koja će se baviti prevencijom problema u ponašanju maloletnika. Za to su potrebni kadrovi, specifična baza znanja, materijalno – tehnički uslovi, entuzijazam i kreativnost. Potrebni su ljudi koji će se samo tim poslom baviti, promišljati o tom problemu i biti odrovorni za realizaciju i dostizanje ciljeva koji su zacrtani.
Koje su karakteristike programa koji su usmereni na prevenciju problema u ponašanju dece i mladih? Kada o tome govorim, pre svega mislim na programe koji su namenjeni deci predškolskog i školskog uzrasta, eventualno njihovim roditeljima i nastavnicima, ali su usmereni na dobrobit dece i njihov pravilan razvoj. To su programi koji podrazumevaju učenje kroz igru, o čemu treba doneti protokole na nivou lokalne zajednice. Nažalost, odlični programi, kao što je „škola za roditelje”, koji su realizovani pre 20 godina nestali su iz naše prakse, iz razloga koji meni nisu poznati.
- Rano prepoznavanje problema i blagovremena psihosocijalna intervencija je uz prevenciju najvažnija mera, koja kao i prevencija zahteva određene preduslove. Izgradnja mehanizama za rano prepoznavanje problema je važna jer je stanje alarmantno kada je u pitanju vršnjačko nasilje i drugi oblici poremećaja u ponašanju. Deca odigravaju ono što vide u ponašanju i odnosima između odraslih, ali za razliku od odraslih deca nemaju socijalne kočnice.
Posebnu pažnju zaslužuju razvojni problemi maloletnika i način kako ih on rešava jer to utiče na njegovo kasnije mentalno zdravlje. Razvojni problem nisu patologija, ali ako dugo traju mogu postati. Problem je što u sistemu socijalne i zdravstvene zaštite ova vrsta pomoći, naročito u manjim gradovima i selima ne postoji. Odlazak na odeljenje psihjatrije se izbegava zbog „etikete”‚ a problem vremenom postaje sve ozbiljniji. Zbog toga je važno stvoriti mahenizme za rano prepoznavanje problema i psihosocijalnu podršku ove kategorije mladih. Duga izloženost asocijalnim i antisocijalnim stavovima često znači fiksiranje prokriminalnog sistema vrednosti i stavova. Neka ranija istraživanja kažu da deca koja antisocijalno ponašanje manifestuju od 9. i 10. godine, to nastavljaju kroz adolescenciju i odraslo doba čine 5–6% kriminalaca koji izvrše 50% od ukupnog broja krivičnih dela.
Dakle, važno je rano prepoznavanje problema, ali šta kada prepoznaš? Važno je detetu na vreme postaviti granice. Deca u školu donose modele iz svojih porodica. Ako je porodica difunkcionalna i opterećena patologijom pa „zataji”, školski sistem je sledeći koji može da postavi granice. Poslednji primeri pokazuju da je i porodici i školi potrebna pomoć stručnjaka u nastojanju da se postave granice deci koja su sklona da dobro poznate granice pomeraju. To može biti situacija u kojoj se istovremeno prepoznaju problemi, postavljaju granice i planira blagovremena psihosocijalna intervencija. Pritom, nije dovoljna jedna procena, mora da se prate dinamika i odnosi u vršnjačkoj grupi. Treba identifikovati lidere, potencijalne lidere, sledbenike i vodonoše koje su na dnu te neformalne hijerarhije.
Dobar primer blagovremene psihosocijalne intervencije je dnevni boravak koji se formira u okviru Centra za nestalu i zlostavljanu decu u Novom Sadu. To je šansa da se u otvorenoj zaštiti radi sa decom koja su u riziku i sa decom koja su izvršila lakša krivična dela.
- Reforma mreže ustanova za izvršenje zavodskih mera i sankcija je promena prakse po kojoj se tretman maloletnih prestupnika koji se nalaze u institucijama odvija na tri nivoa. Prvi nivo su vaspitne ustanove u kojima se izvršava vaspitna mera upućivanja u vaspitnu ustanovu. U Srbiji postoje tri ustanove u kojima se nalazi oko 30–35 maloletnika. Drugi nivo je Vaspitno-popravni dom u Kruševcu, u kome se izvršava mera upućivanja u Vaspitno-popravni dom i tu se nalazi oko 150 maloletnika. Treći nivo je Kazneno-popravni zavod za maloletnike u Valjevu, u kome se nalazi oko 20 maloletnika. Dakle, u institucijama se u ovom momentu nalazi oko 200 maloletnika i oni zaslužuju posebnu pažnju.
Problem je u tome što je ovo prevaziđen koncept, koji sa vrlo malim izmenama postoji od pedesetih godina prošlog veka. U pitanju su modeli zajedničkog izdržavanja kazne u kojima su snažni neformalni sistemi koji bitno utiču na život i funkcionisanje u ustanovama. Onaj ko hoće da reformiše ovaj sistem između ostalog mora i to imati u vidu. U skladu sa iskustvima u zemljama koje imaju razvijene sisteme izvršenja krivičnih sankcija i mera, potrebno je osnovati više manjih ustanova regionalnog karaktera. U takvim ustanovama bi se znatno umanjio uticaj neformalnog sistema, a bilo bi moguće realizovati programe intenzivnog tretmana i uključiti porodice u te programe. Programi bi trebalo da se razlikuju po stepenu kontrole maloletnika u instituciji, režimu dana i psihosocijalnim programima koji su prilagođeni uzrastu i potrebama maloletnika. Tako bi imali sistemski karakter u izvršenju ovih mera i sankcija.
Prvi nivo je program za dečake i devojčice u riziku, koji nisu izvršili krivično delo. U tim programima treba da rade timovi za hitne intervencije i deca u riziku se praktično štite od različitih oblika ugroženosti.
Drugi nivo je program za dečake i devojčice koji su izvršili lakša krivična dela. U ovim ustanovama maloletnici bi boravili preko dana, a program bi bio koncipiran po principu dnevnog boravka, što znači da završe školske i druge obaveze i uveče borave u svojim domovima odnosno porodicama. Program bi bio usmeren na obrazovanje maloletnika i rad sa porodicom.
Treći nivo je ustanova zatvorenog tipa (nije zatvor) gde se smeštaju dečaci i devojčice izvršioci teških krivičnih dela i povratnici. Jedan stručni radnik bi pratio najviše pet maloletnika. Tu bi imali povećan nivo bezbednosti i kontrole i boravak u ovoj ustanovi bi podrazumevao izdvajanje iz porodice i socijalne sredine. Neki maloletnici bi mogli samo da pohađaju školu uz maksimalnu kontrolu stručnog radnika. Ostali maloletnici bi imali visok nivo bezbednosti i kontrole odnosno njihovo kretanje bi bilo potpuno kontrolisano. Ukoliko krše kućni red, sudija za maloletnike bi trebalo da ima mogućnost da ih iz ove ustanove uputiti u zatvor za maloletnike. U ovakvim ustanovama bi se mogao izvršavati i pritvor za maloletnike, čime bi se izbegle posledice klasičnog pritvaranja i boravak u pritvorskoj prostoriji sa znatno starijim osobama.
Četvrti nivo je maloletnički zatvor koji treba uklopiti u postojeću reformu, jer sada u ustanovi koja zvanično nosi naziv KP Zavod za maloletnike od ukupnog broja osuđenih ima 6 ili 7% osuđenih na kaznu maloletničkog zatvora, a onih koji su stvarno maloletni gotovo da nema.
Specijalizovana ustanova za izvršenje mere bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja za maloletnike koji su zavisnici ili imaju ozbiljne psihološke ili psihiojatrijske probleme, mora biti deo ovog sistema. Nedopustivo je da se takvi maloletnici smeštaju u specijalnu zatvorsku bolnicu za odrasle.
Ovakva mreža ustanova olakšala bi donošenje odluke sudiji za maloletnike, jer bi imao mnogo širu skalu rešenja kada su u pitanju sankcije i mere koje izriče maloletnicima.
- Postpodrška i pomoć posle izvršenja zavodskih mera i kazne maloletničkog zatvora (Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica čl. 147, 148 i 149) je takođe slaba karika u lancu svih mera koje se preduzimaju prema maloletnim prestupnicima. Nje nema, uprkos činjenici da je predviđena Zakonom, kao što nema ni prevencije i ranog prepoznavanja problema. Nije dovoljan samo tretman u instituciji, ma koliko bio dobro i stručno planiran i realizovan. Potreban je individualni rad, rad sa porodicom i lokalnom zajednicom. Potrebno je stimulisati NVO i lokalne preduzetnike da se uključe u projekte podrške i pomoći maloletnicima i njihovim porodicama, posle realizovanih mera ili sankcija. Ova kategorija mladih na taj način treba da dobije novu šansu.
Zaključak:
Umesto rasprave o snižavanju granice krivične odgovornosti, država treba da napravi ozbiljnu analizu i donese odluku da novac uloži sada u izgradnju novog sistema, odnosno društvenog odgovora na probleme u ponašanju dece i mladih. U suprotnom će platiti kasnije u smislu posledica krivičnog dela, šteta, suđenje, troškova advokata, troškova boravka u institucijama. Ako nema prevencije, ranog prepoznavanja problema i postpenalne podrške onda imamo više mladih u institucijama I veći broj povratnika. Novac na vreme uložen će dugoročno smanjiti troškove i zaštititi decu i mlade koji su izvršioci ili žrtve.
Ja nemam dilemu iz naslova ovog teksta i smatram da u ovom momentu ne treba snižavati granicu krivične odgovornosti. Zalažem se za otvoranje važnih pitanja koja se tiču sistemskog odgovora na probleme dece i mladih. Novi društveni odgovor treba da donese suštinske promene i bude deo ukupne kriminalne politike. Potrebna je jedinstvena baza podataka koja omogućava praćenje maloletnika kroz sistem. Samo procena nije dovoljna, što je do sada bio slučaj. Treba da ima reformski karakter i reši pitanje neusklađenosti u radu institucija, zbog čega nam deca u riziku u vrtlogu ulice i kriminala nestaju iz vidokruga institucija.
Novi društveni odgovor se ne može uklopiti u okvire postojećih zakonskih rešenja. On podrazumeva povećanje ljudskih i materijalnih resursa, novu bazu znanja i izgradnju novih programa. Svakako da to podrazumeva donošenje nove strategije i desetogodišnji plan izdradnje sistema. Suština je u zaštiti deteta (žrtve i izvršioca), ne umanjujući odgovornost izvršioca ukoliko je izvršio krivično delo. Primer iz maja 2023. godine pokazuje koliko su nezaštićeni i žrtva i izvršilac uprkos velikim reflektorima javnosti koji su bili upereni u ovaj slučaj.
