Sa Aleksandrom Veljković i Urošem Milojevićem, jednim od tri glumačka para koja izvode edukativnu predstavu „Nasilje nema opravdanja“, razgovarali smo nakon jednog od njihovih dosadašnjih nastupa u organizaciji Fondacije Tijana Jurić.

Sporazum o izvođenju ove predstave, fondacija je postigla sa njenim autorom i režiserom, glumcem Zijahom Sokolovićem pre godinu dana, i tako je uvrstila u svoj u program prevencije. Od tada do danas, predstava namenjena mladima uzrasta od 14 do 18 godina, ostavila je trag u svakoj školi koju su glumci obišli. Činjenica da je ova predstava 2013. godine na godišnjem kongresu Mreže zemalja EU za prevenciju kriminaliteta, proglašena najboljim projektom, u potpunosti je potvrđena reakcijom dece. Tako je u učionicama bilo zbunjenosti, zabrinutosti, srama, čak i suza – svega osim ravnodušnosti.

Kako ste postali deo projekta „Nasilje nema opravdanja“?

Aleksandra Veljković: Kolega Uroš Milojević i ja učestvujemo u ovom projektu od februara 2015. godine kao jedan od ukupno tri para glumaca koji ovu predstavu izvode pred osnovcima i srednjoškolcima širom Srbije.

Uroš Milojević: Glumac, reditelj i pisac teksta „Nasilje nema opravdanja“, Zijah A. Sokolović, ponudio mi je da igram u toj predstavi početkom 2015. godine. Pročitao sam tekst i ne pamtim koliko puta mi se celo telo naježilo. Znao sam da treba odmah da prihvatim.

Koliko se ovaj projekat razlikuje od klasičnih pozorišnih predstava?

Aleksandra Veljković: Ova edukativna predstava za mene predstavlja izuzetno važno i specifično iskustvo. Iako kroz dramsku formu, igrajući scene iz života, govorimo o nasilju, ovo nikako nije tipična predstava. Glumac nije ovde najbitniji, nije nam cilj da potenciramo naš glumački dar, već da putem njega prenesemo poruku. Iako je „pričanje priče“, i oživljavanje drugih priča i ljudi ono čime se bavim kroz bilo koju drugu predstavu, rad na projektu „Nasilje nema opravdanja“ je drugačiji.

Uroš Milojević: Razlikuje se umnogome. Smatram da umetnost kao takva, a samim tim i pozorište, ima zadatak da edukuje, vaspitava, leči dušu, obogaćuje vijuge, pita i pruža odgovore. Svaka predstava bi trebala da ima makar jedan od ovih činilaca, a ova ima baš sve koje sam naveo. Po tome je različita. Iskrena je u svojoj nameri, tačna, precizna – pre svega rediteljski, a Aleksandra i ja se trudimo da takva i ostane. Nas dvoje smo oslonjeni na tekst i na sopstvena tela. Nema scenografije, rekvizita, ni kostima.

Šta vas je motivisalo da uđete u ovaj nesvakidašnji projekat?

Aleksandra Veljković: Od samog početka sam osetila jaku potrebu da budem deo ove priče. Tema nasilja je, nažalost, sve aktuelnija u društvu u kojem živimo, a ova predstava je sjajan modus da se o njoj govori na drugačiji način. Baš zato što je u formi predstave i što postoji interakcija sa publikom, čini mi se da lakše dopire do dece,„uvlači“ ih u priču, čini da prepoznaju situacije sa kojima se i sami svakodnevno suočavaju svakodnevno i da o njima razmišljaju i nakon predstave. U tekstu je prikazano preko 120 vidova nasilja i, nažalost, mogu reći da se ne samo deca, nego i mi odrasli, skoro svakodnevno suočavamo sa nekim od njih, bili toga svesni ili ne. Ova predstava, čini mi se, pomaže da ih prepoznamo, osvestimo se, i da poželimo da ih menjamo, da reagujemo.

Uroš Milojević: Koliko god banalno zvučalo, moram da kažem da me je pre svega motivisao naslov „Nasilje nema opravdanja“. Osim toga, svestan sam činjenice da gotovo svakog dana doživimo i učinimo neki oblik nasilja –  verbalnog, psihološkog, a neretko i fizičkog. Tu je i činjenica da sam i lično doživeo jedan oblik nasilja u porodici, odnosno bio svedok istog. Sve ove stvari su me navele da igram u predstavi Zijaha Sokolovića, i da budem „instrument“ preko kojeg će se ispričati ova tema i kojim ćemo ukazati na sve probleme koje nasilje sa sobom nosi.

Da li osećate da je pogled dece na nasilje drugačiji pre i posle izvođenja predstave?

Aleksandra Veljković: To je ono što je za mene najdragocenije, trenutak kada shvatim da deca nakon tih 45 minuta manje ili više počnu da prepoznaju nasilje oko sebe, bilo da su oni ti koji ga čine, bilo da su njegove žrtve. Najveća satisfakcija je kada dete nakon predstave na pitanja „da li biste, nakon ovoga što ste videli, drugačije postupili? Da li ćete sada prijaviti nasilje?“, odgovore „Da!“. Tokom gostovanja u školama širom Srbije susrećemo se sa različitim mladim ljudima, nakon predstave razgovaramo sa njima, često sa nama dele svoja iskustva. U nekim mestima je vidljivo da pedagozi i psiholozi edukuju decu na temu vršnjačkog nasilja i da rade na prevenciji, da ih usmeravaju i podstiču kolektivnu svest, toleranciju i grade prijateljske odnose sa njima i njihovim roditeljima, ali, nažalost, često od dece dobijamo informacije da nemaju kome da se požale i da ne nailaze na razumevanje, kako u porodici, kod nastavnog kolektiva, tako ni od strane policije. Jedna od stvari koja mi pruži nadu nakon igranja – jeste ta kada deca shvate i priznaju da nasilje u kojem učestvuju ili čije su žrtve, zapravo nije normalno ponašanje. Uroš i ja često pričamo o reakcijama koje vidimo kod dece za vreme predstave, i svako igranje na nas ostavi jak utisak. Iako nisu uvek spremni da svoje probleme izgovore, na njihovim licima, i na osnovu nekih sitnih reakcija, govoru tela, primećujemo ko se u čemu prepoznaje, ko je nasilan prema svojim vršnjacima, ko je žrtva porodičnog nasilja, ko je maltretiran od strane školskih „drugara“. Dešavalo nam se i da se neko od dece rasplače, najčešće u delu kada igramo scene nasilja u porodici, omalovažavanja ili fizičkog zlostavljanja roditelja nad decom. Jedna devojčica je gnevno i kroz suze govorila o tome da je u školi stalno ponižavaju, dok je u isto vreme većina njenih „drugara“ iz razreda prevrtala očima i smejala se…

Uroš Milojević: U početku su deca zatvorena, ali vrlo brzo počnu da primaju informacije i jasno se vidi da im se doživljaj o nasilju i toj problematici menja na licu mesta, još dok smo mi na „sceni“. Reaguju, recimo, na psovke u predstavi koje služe kao primer verbalnog nasilja u porodici, i reaguju na iscenirane šamare.

Da li postoji izvođenje ove predstave koje nikad nećete zaboraviti­?

Aleksandra Veljković: Svako igranje je za nas glumce, specifično, potresno, ali često i ohrabrujuće onda kada vidimo da se makar u nekom detetu odvila promena. Sigurna sam da će se svakom od njih koji predstavu vide, kad-tad promeniti odnos koji imaju prema problemu nasilja. Naravno, tekst i predstava su samo mali deo „mehanizma“ koji doprinose tome, a stvari se dublje mogu promeniti isključivo ako na tome radimo zajedno, ma koliko to zvučalo kao parola. Od porodice, preko škole i društva, do državnih institucija.

Uroš Milojević: Postoji nekoliko situacija koje neću zaboraviti. S obzirom da u predstavi prikazujemo preko 120 primera nasilja, među kojima imamo i primere nasilja profesora nad učenicima, jednom prilikom, dok sam igrao takav jedan primer, desilo se da se bukvalno celo odeljenje okrenulo ka jednoj profesorki koja je takođe bila prisutna, i bilo nam je sve jasno. Bilo je i trenutaka da deca plaču dok igramo predstavu. Deca su zaista najiskrenija publika i svoje reakcije ne mogu da sakriju. To je izuzetno dobro jer potvrđuje da predstava ima smisla i razlog da se igra.

Ovaj glumački par izvešće 1. novembra predstavu u Kraljevu, a 2. i 3. novembra u školama u Gračanici.

ALEKSANDRA VELJKOVIĆ, BIOGRAFIJA

Rođena sam u Beogradu, završila sam Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesora Borisa Isakovića. Živim i radim u Beogradu. Od 2013. godine sam asistent na novosadskoj Akademiji umetnosti, na predmetu scenski pokret.  Trenutno igram u predstavi „Gamma Cas“ u Bitef teatru u Beogradu.

UROŠ MILOJEVIĆ, BIOGRAFIJA

Glumu sam upisao 2010. godine na Fakultetu umetnosti Priština – Zvečan, a master završio 2015. godine. Pozorište volim najviše na svetu. Volim i mamin podvarak i sarme, naninu gibanicu. Svoje prijatelje i devojku. Igram u predstavi „Crvena: samoubistvo nacije“ (Bitef teatar) koja između ostalog, obrađuje i temu nasilja nad ženama. Igram i predstavu „Valjevska bolnica“ sa predivnim kolegama iz kruševačkog pozorišta, u predstavama „Treći svetski rat“, „Glumac sam glumac sam glumac“… Nisam zaposlen ni u jednom pozorištu i mogu da kažem da sam ponosan na to što se trudim da sa par svojih kolega pronalazim sebi posao, i ne čekam da posao pronađe mene.

Bojana Latinović