Piše: Timea Kukla

„Dragi… neko, bilo ko, neko ko razume,

Moja ćerka je predivna. Nežna, pametna, maštovita. Ali… Uvek je sama. Dok druga deca trče u grupi, moja Lana stoji sa strane. Ne zove nikoga kući. Na rođendanima nađe igračke i zanima se sama. Kad pokušam da ga je motivišem da se uključi u druženje, ona se povuče još više. Ne mogu da ne brinem. Šta ako je usamljena? Šta ako pati? Da li sam kriva ja? Ako jesam, gde grešim? Ne želim da od nje napravim nešto što nije, samo da joj pomognem da joj ne bude teško kad dođu godine kada društvo znači sve…“

Postoje deca koja svet doživljavaju intenzivnije i dublje. Koja posmatraju, promišljaju i pokušavaju da razumeju. Ipak, da ne znači da je tvoje dete rođeno sa greškom samo zato što ne funkcioniše kao većina. Neka deca ne ulaze lako u grupne igre, ne vole da budu u centru pažnje i ne zovu odmah nove drugare kući. Roditeljska briga da dete pati jer je usamljeno lako može da preraste u nežni pritisak: „Idi da se igraš“, „Zašto ne zoveš nekoga?“, „’Ajde, svi to rade.“  Međutim, dešava se da se deca baš tada još više zatvore svoj svet.

Kako da pomognem svom detetu?

Umesto pritiska, koliko god on dobronameran bio, pokušaj da dete odvedeš na aktivnost gde će se osećati sigurno. Ako voli da crta – pronađi radionicu slikanja. Ako voli prirodu i sport – sportić za decu. Kada je dete okruženo temama koje mu leže, aktivnostima za koje talentovano, lakše će mu biti da se izrazi, da započne razgovor sa drugom decom i pokaže ko je. Tu, među decom koja dele ista interesovanja i verovatno slično gledaju na svet, može se lagano stvoriti prostor za prvo pravo prijateljstvo. Što je najbitnije, ne na silu, već u ritmu koji detetu prija.

Razgovaraj sa njom. Ne u stilu intervjua i ispitivanja, jer dete može naslutiti da nešto sa njim nije u redu i početi da govori ono što roditelj želi da čuje. Zapamti, detetu je stalo da mama i tata budu dobro, podjednako koliko je roditeljima stalo da dete bude dobro. Umesto: „Zašto si opet bila sama?“ – pitaj: „Sa kim ti je bilo najprijatnije danas? Šta ste radili?“ Slušajte dete.

Da li ste se zapitali kakvu sliku o sebi ima vaše dete? Kako ono sebe doživljava?

Ima nešto što mi kao roditelji često previdimo – a to je upravo ta slika koju dete ima o sebi. Ponekad dete ne izbegava druge zato što ih se boji ili zašto što ne ume da im priđe, već zato što ne veruje da je dovoljno zanimljivo, dovoljno pametno, dovoljno vešto ili vredno da ga neko izabere. Takvo uverenje ne nastaje samo od sebe. Najčešće je simptom prekomerenog i prestrogog kritikovanja, upoređivanja sa drugom decom, ili možda dete nije imalo dovoljno prilika da zasija ili je njegov trud prolazio nezapažen. 

Dobre vesti su da – baš kao što se samopouzdanje može narušiti – ono se može i izgraditi. Naravno, ne praznim rečenicama poput: „Ti si najbolja!“,  jer deca mogu da osete kada je reč o još jednoj praznoj frazi. Deci, a pogotovo onoj koja su nesigurna su potrebni mali, svakodnevni dokazi da vrede. Recimo, umesto da roditelj sve uradi sam, može reći: „Hej, treba mi tvoja pomoć oko seckanja voća, ti to baš pažljivo i vešto radiš, kao mašina“ Ili: „Baš bih volela da mi ti pročitaš ovu priču, volim da slušam tvoj lepi glas“. Neka to bude baš ono u čemu dete zaista jeste dobro.

Kada dete vidi da se njegovo mišljenje traži i da njegov doprinos ima smisla, ono će tada početi polako da izgrađuje bolju sliku o sebi i stiče samopouzdanje.

Onaj mali glasić u glavi, neće više biti glasni kritičar, već nežni vetar u leđa: „Ja mogu. Ja vredim. Ja sam važna. Ja sam talentovana. Mama i tata to vide.“ Bez obzira kako se činilo, ovo je prvi korak ka zdravom prijateljstvu, prijateljstvu sa sobom. Tek kad veruješ sebi, možeš otvoriti srce ka drugima.

Na kraju, zapamti: tvoje dete ima nešto jako važno – ima tebe. Dete koje ima podršku porodice, ima veće šanse da jednog dana kaže: „Nisam imala mnogo drugova kada sam bila mala, ali sam imala porodicu koja me je volela i uvek verovala u mene“.

Zapamti, vaspitanje i odrastanje su procesi. Ne postoji savršen roditelj, niti roditelj koji nikada nije napravio grešku. Sama činjenica da primećuješ ponašanje svog deteta i da želiš da mu pomogneš je korak u dobrom pravcu.

Dete koje raste uz roditelje koji ga razumeju i podržavaju će sigurno vremenom pronaći svoj glas i svoje mesto u svetu.