Dugo sam se dvoumila da li da pitam oca Tijane Jurić da napišem nešto što do sada stotine ljudi u svojim porukama podrške toj hrabroj porodici nije napisalo.

Možda bih i odustala od te ideje da nisam nakon čitanja nekoliko statusa podrške i stihova počela da gledam fotografije.

Fotografije na kojima je Tijana Jurić predivno dete – jedna blistava, nasmejana devojčica. Fotografije koje prikazuju njeno detinjstvo, odrastanje, rođendane, maturu, ljubav prema sestri, roditeljima. Sve ono što je živela do 26. jula. Gledajući te fotografije koje danas teško mogu da se povežu sa realnošću i istinom, poželite da zagrlite to ljupko i drago dete, da je čvrstim zagrljajem sklonite od svega što se desilo. Da se vratite u predvečerje 25. jula i viknete najglasnije što možete: Trči Tijana, brže…uspećeš devojčice..!

JEDNA MAJKA O TIJANI JURIĆ

Te večeri, 6. avgusta, krenula sam u Novi Sad rastrzana nekom unutrašnjom, ličnom borbom. Danima pre toga šetala sam po ivici lošeg i lošijeg raspoloženja. Nisam prestajala da radim, punim rubrike svog portala, da pišem i po 15 sati dnevno, usput prateći jedinu važnu vest tih dana: da li će pronaći malu Tijanu. Neizvesnost je već bila toliko intenzivna da su još samo novinari žute štampe imali snage da smišljaju naslove, pretpostavke. Mi, „lokalci“, ćutke smo čitali svaki tekst i čekali. Da se Tijana vrati.

Negde oko 20 sati poslednji put sam preko telefona čitala sveže vesti. Situacija je bila nepromenjena. U Zrenjanin sam stigla negde posle ponoći. Od parkinga do ulaza u zgradu prelistavala sam aplikacije i čitala, čitala… Bila je to jedna od situacija u kojoj osetite strah veći od svih osećanja koje možete da doživite. Strah od činjenice da je moguće. Moguće je da neko nekome ugasi život, moguće je da izgubite svoje rođeno dete. Trčala sam preko dečijeg igrališta da se dokopam tog ulaza, da preletim četiri sprata i nađem je u krevetu. Mirno je spavala, ta moja nežna devojčica. Zagrlila sam njenih šest godinica, njenu mirisnu glavicu i osetila se toliko nemoćno, razočarano i uplašeno.

Da li je moguće da život u jednom trenutku surovo okrene stranicu sa “pre” na “posle”. A da vas prethodno ne nauči kako živeti u tome posle… Kako razumeti situaciju da u jednom momentu živite za svoje dete, a da već u sledećem život ispiše: kraj. Kako razumeti da jedan prolazak kroz mračan deo puta može da prekine 15 godina odrastanja, druženja, smeha, pevanja, roditeljske sigurnosti.

To je nemoć, zastrašujuća, surova, nemoć.

JEDNA ŽENA O TIJANI JURIĆ

Dva dana pred kraj 2014. godine radila sam punim intenzitetom i namerom da tokom novogodišnjih praznika redakcija ne manjka sa autorskim tekstovima. Poledica je okovala Zrenjanin, od leda se nije moglo videti slobodno parče betona. Bilo je već 16 časova kada sam se peške uputila u najbliže pregrađe do kog nije vodio naročito prometan put. Ljudska bića jesu energija i čvrsto verujem da možemo da prepoznamo „znakove pored puta“, često i predvidimo opasnosti koje nam se spremaju.

I pored poledice, bila sam načisto da mi je potrebna šetnja, pa sam rešila da prepešačim ta nepuna četiri kilometra. U prvom delu puta gde je još bilo saobraćaja i prolaznika, neprestano sam se okretala za sobom. Smetao mi je zvuk tuđih koraka iza leđa, led koji škripi pod cipelama. Kada je pored mene prošao prilično visok čovek koji je nosio aktn tašnu u ruci, već sam osetila neki nemir, ali mi ni na pamet nije palo da stanem, pozovem taksi. Jednostavno, to je ona situacija kada vam se nešto neprijatno dešava, ali iz nekog razloga gazite kroz taj strah, mislite da je „loš dan“, „umišljanje“, „preosteljivost zbog premora“. Isto tako mi na pamet nije palo da se podsetim da svako od nas u „džepu“ nosi knjigu sa onom stranicom „pre“ koja lako može da pređe na ono drugo. Ulazila sam sada već u deo ulice čiji je levi deo industrijski, dok su se na desnoj strani kojom sam se kretala, nalazile kuće.

Na jednoj strani visoki silosi, na drugoj starinske kuće iz kojih je jedine znakove živosti davao dim iz odžaka. Kretala sam se uskom stazom uz te iste kuće, spuštene roletne i zatvorene kapije. Kratkovida sam i na većem rastojanju teško razaznajem lica. Pravo ispred sebe videla sam visoku, krupnu siluetu koja mi se brzo približavala. Mrak je već padao, ali sam ispred sebe jako dobro videla muškarca koji na minus 15 ide prema meni u džemperu, sa crnom kapom na glavi. Nikad neću zaboraviti rečenicu koju je moj strah brzinski tada složio u glavi „da li ovako izgleda manijak“. Bilo je gotovo sa mojim razmišljanjem, već je bio na dva metra od mene. Gledao me je direktno u oči, neprijateljskog izraza lica. Odmerila sam ga celog i tek tada videla raskopčane pantalone. Išao je ulicom i samozadovoljavao se. Staza je bila toliko uska, led pod nogama, obuzeo me je do tada nepoznati strah. Ramenom je udario moju torbu i prošao. Nastavila sam da hodam koliko sam brzo mogla po tom prokletom ledu, okrenula se i videla da on stoji i ne kreće se. Pomislila sam da je sada trenutak spasa ili kraja. Sa mojom visinom i 50 kilograma bila sam veliko ništa naspram čoveka visokog dva metra, jakog, razvijenog. On je stajao i gledao u mom pravcu, a ja sam išla nogama unazad i licem okrenutim ka njemu, pogledom držeći situaciju još pod kontrolom. Rekla sam samo: šta to radiš, kako te nije sramota… Sada kada razmišljam, ne znam ni da li sam ja to rekla ili je neki glas iz mene našao put do ledenog vazduha, ali tako je bilo, pamtim.

On je stajao, ja sam odmicala i na tom “mestu” je strah predao trku agoniji kada sam shvatila da je ulica krivudava, da niz kuća nije pravilan već da sada iza sebe mogu da vidim svega desetak metara. Da li sam se od tolikog straha „setila“ da vrištim, da zgrabim telefon, da počnem da udaram u spuštene roletne? Mislim da bi mi u tom slučaju presudio jednom pesnicom, sve posle toga bi moglo biti upravo ono „posle“. Strah me je paralizovao, zablokirao sve opcije o kojima razmišljamo kada smo bezbedni – poziv u pomoć, trčanje, samoodbrana. Za mene je to bila situacija „ili – ili“. Mislim da je prošla čitava večnost dok nisam uzela telefon i pozvala taksi. Za manje od pet minuta sedela sam na zadnjem sedištu taksija, rukom pridržavala donju vilicu i jedino o čemu sam mislila jeste moja devojčica. Shvatila sam da ovo više ne sme da se ponovi, ni zbog nje, ni zbog mene. Posle tog decembarskog dana, više nego ikad znaću da joj pričam o opasnosti trenutka, o toj stranici pre i posle, o jednoj miloj devojčici čiji je život prekinut nasilno, daleko od svih.

Nemoć ženskog bića.

JEDNA NOVINARKA O TIJANI JURIĆ

Nije bilo prvi put da mi se novinarstvo kao profesija zgadilo kao avgusta prošle godine. Jedem taj hleb bezmalo 15 godina i naučila sam da mu ukus nije uvek prijatan. Međutim, Tijanina priča je nešto što nije smelo da ode toliko daleko, da se isprlja zarad krvožednosti vodećih ljudi pojedinih medija, onih koji sa sjajem u očima kažu veliko DA pre nego tekst ode u print.

Jasno je bilo da je počinjen stravičan zločin nad jednim detetom koje je bilo na početku najvažnijih poglavlja u životu i negde je nerealno osobu koja je prekinula njen put, nazvati drugačije osim monstrumom, međutim neki naslovi, tekstovi, fotografije, i najgore od svega – video snimci, bili su nešto što je pokazalo dno tabloidnih časopisa.

Opisivanje jezivih detalja zločina i nemoć jedne devojčice u njenim poslednjim minutima, snimanje bola njenih roditelja. Ne mogu i nikad neću moći da razumem, a planiram da se javnošću bavim još dugo. Da li je potrebno da se ide toliko daleko, da toj porodici bude još teže i gore? Nekima jeste, jer im je bitan tiraž, imidž, konkurencija = novac. Prokleti novac iznad tuge jedne porodice. Velika bruka srpskog novinarstva. Gađenje nad ljudima sa onim velikim DA koji možda nemaju ćerke, pa “ne moraju” da znaju šta znači “ne vređati dostojanstvo onih koji su otišli zauvek” ili možda imaju ćerke, ali nemaju osećaj, jer je ono što je tuđe – “drugačije”. A nije. Svakome se tragedija može desiti. Ne smemo zaboraviti da je život pametniji od nas.

Nemoć i sramota jedne profesije.

Hrabroj porodici Jurić,

Bojana Latinović