Nova edukativna predstava Fondacije Tijana Jurić „Krivac je tamo negde“ donosi priču koja prati sudbinu dva tinejdžera – od momenta kada se ujutru probude, pa do kasno u noć.

Njihov dan prožimaju nasilne situacije, sukobi, pitanje krivice i odgovornosti. Kroz ovu predstavu shvatićemo koliko smo često izloženi nasilju bilo da smo u školi, na ulici, u provodu ili ispred računara. Ipak, mladi ga nisu uvek svesni – ni onda kada ga počine, ni onda kada postanu žrtva, i kada ne znaju to da prepoznaju i definišu.  

Predstava koju je napisao i režirao glumac Narodnog pozorišta u Subotici, Vladimir Grbić, premijerno će biti izvedena 24. maja u Dečjem pozorištu u Subotici. Predstavu izvodi ukupno osam glumaca, odnosno četiri para, kako bi istovremeno bila dostupna većem broju škola, a oni su Biljana Krstić, Kristina Lisica, Maja Ivandekić, Sara Arbutina, Silvan Vesnić, Milisav Puzović, Nenad Orkić i Stefan Stojković.

O čemu govori predstava „Krivac je tamo negde“?

Vladimir Grbić: Moj profesor je uvek govorio da je naslov „kapija“ svakog dramskog dela. On treba da ga na jasan način definiše, a publiku da informiše o glavnoj temi komada.  Otuda možemo tumačiti i naslov „Krivac je uvek neko drugi“ – neko ko mi je rekao da treba tako da se ponašam, neko ko me je tog dana iznervirao, i upravo zbog toga ja dajem sebi za pravo da budem nasilan prema ljudima..neko me gleda, a ja bih da ispadnem faca.. Predstava se bavi pitanjem odgovornosti za sopstvene postupke. Da li i kako smo mi mogli uticati da se spreči zlo? Koliko smo mi krivi ukoliko skrštenih ruku posmatramo nasilje, ili ukoliko podstičemo druge da budu nasilni? Na samom početku predstave, glumci se obraćaju publici rečima: „Ovo smo mi, a ovo je vaša predstava!“ Naši likovi će raditi ono što im vi kažete. Kao da na taj način sklanjaju sa sebe teret odgovornosti za predstavu. Krivac je, dakle, tamo negde, u publici.

Ko predstavlja ciljnu grupu, kome se obraćate?

Vladimir Grbić: Predstava je, pre svega, namenjena uzrastu od 13 do 17 godina. Glumci se mladima obraćaju jezikom koji oni razumeju  To je jedna brza predstava koja u 45 minuta prikazuje ceo jedan dan.  Ona je direktna i surova, i istovremeno ljudska i dirljiva. Međutim, ne treba se tu ograničavati. Ovo je predstava za svakoga.

Težinu ovoj predstavi daje i činjenica da je u njenu izradu bio uključen i psiholog. Koliku je ulogu odigrao rad stručnog lica?

Vladimir Grbić: Živimo u vremenu kada prosečan tinejdžer može da dođe do zabave jednim pritiskom na dugme na svom računaru ili telefonu, i u svom tom savremenom svetu, pozorište im možda deluje kao nešto arhaično, dosadno. Dosada je poslednja stvar koju smemo da im ponudimo. Psiholog nam je upravo u tom segmentu mnogo pomogla da shvatimo kako oni razmišljaju, i šta je to što njima može biti zabavno, odnosno šta bi im držalo pažnju. Meni je, kao autoru teksta, to iskustvo bilo dragoceno, naročito zbog toga što nam je ukazivala na probleme koji se javljaju kod prosečnog tinejdžera. Ti problemi su mi poslužili kao osnova za razvijanje dramskih situacija.

Gde će se predstava izvoditi, u kakvom ambijentu, i koliko je glumaca uključeno u projekat?

Vladimir Grbić: Ova predstava ne zavisi od ambijenta, već od publike. Dokle god bude publike, živeće i ona, jer se ovako postavljena može izvoditi kako u pozorištu, domu kulture, tako i u školskim svečanim salama, ili u učionicama. Na sceni su uvek samo dva glumca, ali igraju više likova. Radio sam sa četiri različita para, kako bi predstava mogla što više da gostuje, tako da će naša mlada publika moći da odgleda četiri različite verzije  iste predstave.

Koja je razlika između „klasične“ glume na pozorišnoj sceni, u odnosu na glumu u predstavi „Krivac je tamo negde“, gde za kvalitet nisu presudni prostor, scenografija, ni kostimi?

Vladimir Grbić: Opet bih izdvojio jedan citat. Ovaj put je to jedan od najznačajnijih reditelja današnjice, Piter Bruk, koji kaže da će „pozorište uvek postojati dokle god bar jedan čovek na sceni nešto radi, i bar jedan koji ga gleda“. Drugim rečima, da bi se stvorila pozorišna predstava, nisu potrebni kostimi, pompezna scenografija, ili bilo kakvi scenski efekti. Oni imaju svoju funkciju u pozorištu, i znatno pomažu u celokupnom doživljaju, ali često vam je dovoljan samo glumac da bi se desila magija.

Šta Vas je motivisalo da uđete u ovaj projekat?

Vladimir Grbić: Pre nekoliko meseci dobio poziv od Igora Jurića, tvorca Fondacije Tijana Jurić. Nakon prvog susreta osetio sam da je ovo nešto što treba da uradim. Kada radite predstavu za mlade, vi stvarate novu generaciju publike. I taj mladi čovek koji ima 13 ili 16 godina će možda posle predstave odlučiti da treba još koji put da dođe u pozorište. Ipak, glavna motivacija je taj edukativni deo. Kada pogledamo u kakvom vremenu živimo, imati priliku da bar probate nešto da promenite, jeste prilika koja se ne sme propustiti.  Ako promenite samo jednog čoveka u publici, vi ste već uradili veliku stvar. Ova predstava će terati mlade na razmišljanje, što je za početak sasvim dovoljno.

Da li se ovaj projekat razlikuje od drugih sa kojima ste se sretali u svojoj glumačkoj karijeri?

Vladimir Grbić: Razlikuje se pre svega u tome što sam se do sada kroz svoje predstave  obraćao širokom auditorijumu, a sada prvenstveno tinejdžerima, što nije jednostavan zadatak. Mislim da smo se svi u ovom procesu prisetili šta znači biti  tinejdžer. Takođe, razgovor posle predstave je upravo onaj deo koji ne mogu da izrežiram. Nikad nećemo znati u kom pravcu će se stvari odvijati. To je ono što je izazovno i uzbudljivo! – kaže ovaj mladi glumac na kraju razgovora.

Bojana Latinović