Piše: Marija Mišić 

Često se u razgovorima o roditeljstvu provlači ista tema: ekrani i deca. Da li ih treba ograničiti? Koliko je previše? Koji sadržaji su „dobri”, a koje treba izbegavati? Neretko čujemo i oprečne komentare:

 „Kako drugačije da prestane da plače ako mu ne pustim crtaće?”
„I mi smo ih gledali, pa nam ništa ne fali!“
„Nekada su postojali pravi crtaći – Diznijevi! Ovo danas je samo buka i boje!”

Iako su ovi stavovi često vođeni brigom, ponekad zaboravljamo da nije svaki crtani film isti. Ekran sam po sebi nije neprijatelj ako se vreme provedeno na digitalnim uređajima ograniči i ako je sadržaj koji dete gleda edukativan, a ne puka zabava. Dugometražni crtani filmovi, kada su pažljivo odabrani, mogu biti veoma korisni: oni mogu biti alat za učenje, sredstvo za povezivanje deteta i roditelja, pa čak i vodič kroz složene svetove emocija i odrastanja.

Upravo takvi su filmovi Inside Out (U tvojoj glavi) i njegov nastavak Inside Out 2. Ovo nisu crtaći koji dete samo pasivno gleda – to su priče koje dete i roditelja vode kroz sopstveni unutrašnji svet, pružajući priliku da se emocije, inače često nevidljive i zanemarene, osvetle i razumeju.

Emocije kao glavni junaci

Prvi film nas upoznaje sa devojčicom Rajli i njenim unutrašnjim svetom – doslovno. U njenoj glavi, u komandi njenih misli i ponašanja, nalaze se personifikovane emocije: Sreća, Tuga, Strah, Bes i Gađenje. Svaka od njih ima svoju boju, energiju i način razmišljanja. U početku deluje da je Sreća glavna i da je cilj svega upravo sreća. Međutim, kroz izazove koje Rajli doživljava kao što je selidba u novi grad, gubitak prijatelja, promene u porodičnoj dinamici, film suptilno i nežno vodi gledaoce ka jednoj od najvažnijih poruka: sve emocije su važne. Tuga, za koju često mislimo da treba da je izbegnemo, prikazana je kao ključni deo procesa prihvatanja.

A kada dođe pubertet…

Skoro deset godina kasnije, drugi deo filma (Inside Out 2) produbljuje ovu priču. Rajli je sada tinejdžerka, a sa pubertetom dolaze i nove emocije: Anksioznost, Sram, Zavist i Dosada. Ove emocije, ponekad haotične i nepredvidive, savršeno dočaravaju unutrašnji haos koji mnogi tinejdžeri, ali i njihovi roditelji, prepoznaju. Film osvetljava ono što je često neizrečeno – u redu je osećati se preplavljeno, zbunjeno, nesigurno. Emocije više nisu „dobre” ili „loše”, već delovi nas koje treba razumeti i prihvatiti.

Više od zabave: crtani filmovi kao prostor za razgovor

Dugometražni crtani filmovi, poput ova dva, nude mnogo više od brze zabave. Oni pružaju kontekst, dubinu, razvoj likova sa kojima deca mogu da se poistovete. Upravo zbog toga, odlični su povod za razgovor:

• Kako se ti osećaš kada si ljut(a)?

• Ko vodi tvoj dan – Sreća ili Anksioznost?

• Da li ti se nekad desilo da ne znaš kako se osećaš?

Deca često ne umeju da verbalizuju ono što proživljavaju, a ovakvi filmovi im pomažu da prepoznaju i izraze ono što im se dešava iznutra. Istovremeno, podsećaju nas odrasle da i mi imamo svoj „komandni centar” i da su sve naše emocije, pa i one neprijatne, sastavni deo života.

Inside Out i Inside Out 2 nas podsećaju da nije cilj stalno biti srećan, već biti celovit – sa svim svojim emocijama. Zato, umesto da crtani film bude samo „rešenje” za trenutak tišine, iskoristite ga kao priliku za bliskost. Napravite filmsko veče, gledajte zajedno sa decom, smejte se, pustite i po koju suzu i, najbitnije, razgovarajte.

Izvor slike/Photo source: https://www.hollywoodreporter.com/movies/movie-reviews/inside-out-2-review-pixar-sequel-amy-poehler-1235918216/