Piše: doc. dr Jovana Škorić, koordinator istraživačkog tima Centra za nestalu i zlostavljanu decu
Roditelji sa razvijenijim digitalnim kapitalom mogu efikasnije da podrže obrazovanje svoje dece kroz pristup različitim obrazovnim resursima, znaju kako da filtriraju, prepoznaju i koriste relevantne informacije.
Rastuća upotreba digitalnih rešenja u svakodnevnom životu otvara mnoga pitanja i tema za razmišljanje. Nažalost, širenje tehnologije i dalje nije ujednačeno u svim zemljama, što je posledica digitalnog jaza koji se odnosi na nejednakosti u pristupu i korišćenju novih digitalnih tehnologija. Ove nejednakosti nisu samo geografski uslovljene, već zavise i od starosti, obrazovanja, radne pozicije, prihoda i pripadnosti određenim društvenim grupama, poput osoba sa invaliditetom ili manjinskih zajednica i sl. Imajući ovo u vidu, možemo da razlikujemo tri faze u istraživanjima digitalnih nejednakosti: 1) razlike u pristupu informaciono telekomunikacionim tehnologijama, 2) pored pristupa, prepoznaju se razlike i u odnosu na digitalne veštine i kompetencije i 3) faza istražuje kako digitalne tehnologije donose konkretne koristi ljudima, poboljšavajući njihov kvalitet života.
Poslednjih nekoliko godina, istraživači detaljnije razmatraju koncept digitalnog kapitala, ističući njegovu (sve veću) važnost. Pre svega, važno je naglasiti da ovaj koncept nema preciznu i univerzalno prihvaćenu definiciju, odnosno naučnici i istraživači koriste ovaj koncept oslanjajući se na različite teorijske okvire, perspektive i/ili discipline. Sa druge strane, postoji konsenzus oko toga da digitalni kapital obuhvata sposobnost efikasnog korišćenja tehnologije i mobilizacije drugih resursa kako bi se ostvarile koristi digitalne uključenosti. Dakle, digitalni kapital možemo da definišemo kao znanje i veštine koje osoba poseduje u korišćenju digitalnih tehnologija, proizvoda i/ili usluga. Ili šire gledano, koncept digitalnog kapitala odnosi se na internalizovanu sposobnost, kao i na eksternalizovane resurse koje pojedinac može akumulirati i koristiti kako bi stekao koriste od upotrebe informacija, računara i tehnologije. Postoje različita istraživanja (npr. Ragnedda & Ruiu 2017) koja su potvrdila hipotezu da osobe sa višim nivoom digitalnog kapitala, imaju prednost i u akumulaciji drugih ključnih oblika kapitala, kao što su ekonomski, društveni, kulturni i sl. Dakle, važno je razumeti i činjenicu da je digitalni kapital isprepletan sa svim vrstama kapitala zbog svoje sveprisutne prirode.
Imajući gorenavedeno u vidu, digitalni kapital može lako da se poveže i sa roditeljskim kompetencijama. Roditelji sa razvijenijim digitalnim kapitalom (tj. digitalnim veštinama, znanjima i resursima) mogu efikasnije da podrže obrazovanje svoje dece kroz pristup različitim obrazovnim resursima, znaju kako da filtriraju, prepoznaju i koriste relevantne informacije, mogu da koriste digitalne alate za komunikaciju sa nastavnicima i sl. Suprotno tome, roditelji sa nižim digitalnim kapitalom često imaju teškoće da se snađu sa novim obrazovnim tehnologijama, što može dovesti do (dodatnih) nejednakosti u obrazovanju dece, naročito u različitim okolnostima (dobar primer jeste bila pandemija COVID-19). Pored samog obrazovanja, roditelji sa većim digitalnim kapitalom mogu u većoj meri pratiti digitalne aktivnosti svoje dece, odnosno mogu da pouče decu kritičkom razmišljanju, uspostave pravila oko korišćenja interneta, mogu (bolje) da zaštite decu od rizika u digitalnom okruženju, ali i da razvijaju digitalnu pismenost kroz zajedničke aktivnosti. Istraživanja su pokazala da roditelji s nižim digitalnim kompetencijama često pribegavaju restriktivnim metodama, poput zabrana i nadzora, što može da ima ograničene ili čak negativne efekte na digitalnu autonomiju dece, kao i na razvoj njihovih različitih veština.
Na kraju, digitalne tehnologije svakako da imaju potencijal da obogate živote pojedinca, ali su potrebni dodatni napori kako bi se uspostavila ravnoteža između tehnologije, čoveka i društvenog konteksta. Digitalni kapital određuje koliko i na koji način ljudi koriste digitalnu tehnologiju i to jeste koristan okvir za razumevanje složenosti digitalne angažovanosti pojedinca. Međutim, digitalni kapital nije samo tehničko znanje – u kontekstu roditeljskih kompetencija, on uključuje i sposobnost roditelja da razumeju širi društveni i kulturni kontekst digitalnih tehnologija. Njihova sposobnost da oblikuju digitalne navike svoje dece zavisi ne samo od individualnih veština, već i od dostupnih resursa, društvene podrške i šireg okruženja u kojem se digitalna interakcija odvija.
Razumevanjem različitih oblika i struktura digitalnog ekosistema pojedinaca, možemo i trebalo bi da razvijamo efikasn(ij)e strategije za napredak ka ukupnom digitalno inkluzivnom društvu.
Literatura za dalje čitanje:
Park, S. (2017). Digital capital. Palgrave Macmillan
Ragnedda, M. & M. Ruiu (2017) Social capital and the three levels of digital divide. In Ragnedda, M., & Muschert, G. W. (Eds.) Theorizing Digital Divides. Routledge Advances in Sociology (pp. 21–34). Taylor & Francis, Abingdon.
