Piše: Nada Šarac

U prethodnom tekstu bilo je reči o uzimanju iskaza od deteta, tačnije o forenzičkom intervjuu. Naglasili smo da su brojni razlozi za intervjuisanje dece, a naš fokus je na intervjuu čija je osnovna svrha i cilj obezbeđivanje validnog dokaznog materijala za potrebe vođenja sudskog postupka.

Deca svedoci i/ili žrtve nasilja, zlostavljanja ili zanemarivanja predstavljaju posebno osetljivu grupaciju, a rad sa njima je delikatan i zahtevan iz više razloga. Važno je imati na umu da kvalitet, validnost i pouzdanost prikupljenih podataka u velikoj meri zavise od znanja i veština ispitivača.

U nastavku teksta govori se o okolnostima o kojima treba posebno voditi računa kada se intervjuiše dete sa iskustvom zlostavljanja i/ili zanemarivanja.

Sposobnost deteta da da valjanu izjavu zavisi od:

• stepena razvoja njegovih kognitivnih, odnosno intelektualnih sposobnosti (prvenstveno stepena razvoja perceptivnih, memorijskih i komunikacijskih sposobnosti) – važno je odrediti razvojni nivo konkretnog deteta
• toga da li dete razlikuje istinu od laži – odnosno da li razlikuje ono što je stvarno videlo, čulo i doživelo od onoga što misli, zamišlja ili mu je neko rekao da se dogodilo
• detetovog razumevanja i prihvatanja obaveze da govori istinu – deca već na uzrastu od četiri godine mogu razlikovati lažnu od istinite tvrdnje
• detetove motivacije za davanje izjave – motivacija za lažnu izjavu može proizlaziti iz emocionalne povezanosti sa navodnim počiniocem, želje da se prikrije pravi počinilac, straha da će dete samo biti optuženo, stida usled otkrivanja zlostavljanja i slično

Izjava deteta može biti kontaminirana:

• neadekvatnim prethodnim ispitivanjima koja su dovela do tzv. lažnog sećanja
• sugestivnim delovanjem značajnih odraslih osoba na dete
• neadekvatnim sprovođenjem aktuelnog ispitivanja, kao što su:
  • postavljanje više pitanja u jednoj rečenici
  • skakanje sa teme na temu
  • postavljanje „zašto“ pitanja
  • pitanja koja nisu prilagođena detetovom razvojnom nivou
  • sugestibilna pitanja

Takođe, problemi mogu nastati i zbog loše uspostavljenog kontakta, neobjašnjene svrhe ispitivanja, prekidanja deteta, okrivljavanja deteta ili „ispravljanja“ detetovih navoda.

ŠTA JOŠ TREBA IMATI NA UMU?

Nepobitno je dokazano da su mlađa deca, pa čak i sasvim mala deca, sposobna da daju validan iskaz o prošlim događajima. Da bi se to obezbedilo, neophodno je dobro poznavanje razvojnopsiholoških karakteristika dece različitih uzrasta i mogućnosti primene određenih tehnika u intervjuisanju.

Takođe je važno znati da:

• sam čin zlostavljanja u trenutku dešavanja ne mora biti doživljen kao bolan i traumatičan
• čak i kada sam događaj nije doživljen kao traumatičan, intervju o tom događaju može biti stresan i dovesti do sekundarne viktimizacije
• stres snažno utiče na sposobnost pamćenja i prisećanja, zbog čega i najiskrenije izjave dece mogu biti nepouzdane
• deca često osećaju potrebu da pokažu lojalnost porodici kroz čuvanje porodične tajne, što može otežati saradnju sa intervjuerom, posebno kada se događaj odigrao u porodičnom okruženju
• pouzdanija je opcija da dete daje samo jedan iskaz, jer ponavljanje priče više puta i pred više osoba može dovesti do zamućenja sećanja i smanjenja verodostojnosti iskaza
• ukoliko je nužno razgovarati sa detetom više puta, važno je da se intervjueri uzdrže od sugestivnih pitanja i tumačenja, kako bi se umanjio rizik od „kontaminacije“ detetovog sećanja

PRINCIPI RAZGOVORA SA DETETOM

Da bi se ostvario princip zaštite najboljeg interesa deteta i izbegla sekundarna viktimizacija, razgovor sa detetom treba da bude zasnovan na sledećim principima:

1. Uspostaviti odnos uzajamnog poverenja i pružiti detetu osećaj sigurnosti.
2. Na početku razgovora objasniti detetu svrhu intervjua i osnovna pravila.
3. Osnažiti dete da spontano i otvoreno govori o događaju.
4. Postavljati konkretna pitanja i podsticati dete na dodatna objašnjenja.
5. Ne vršiti pritisak ako dete o nečemu ne želi da govori.
6. Strpljivo slušati dete, ne prekidati ga i omogućiti pauze.
7. Obratiti pažnju na usklađenost verbalnih i neverbalnih poruka deteta.
8. Pružiti detetu priliku da postavi pitanja i dobije odgovore.
9. Završiti razgovor na primeren način, uz zahvalnost detetu na saradnji.

TOK I METODOLOGIJA FORENZIČKOG INTERVJUA SA DECOM – ŽRTVAMA ILI SVEDOCIMA

Forenzički intervju treba posmatrati u okviru šire procedure zaštite dece od nasilja i zlostavljanja. Ključni zahtev jeste uravnotežen pristup detetu i slučaju, uz istovremeno obezbeđivanje efikasnog istražno-forenzičkog intervjua i poštovanje prava i dobrobiti deteta.

U praksi je najčešće prihvaćen model zajedničkog rada stručnjaka zaduženih za forenzička pitanja i stručnjaka za zaštitu deteta, kako bi se izbeglo višestruko intervjuisanje deteta o traumatičnim iskustvima (Đ. Stakić, 2011).

Opšti ciljevi procedure su:

• zaustavljanje daljeg zlostavljanja
• smanjenje rizika od budućeg zlostavljanja
• sprečavanje sekundarne viktimizacije
• pružanje podrške detetu i porodici

NAMENA FORENZIČKOG INTERVJUA

U kontekstu društvene i krivičnopravne zaštite dece, osnovna svrha forenzičkog intervjua jeste utvrđivanje da li je izvršeno krivično delo i prikupljanje dokaza za pokretanje i vođenje krivičnog postupka.

Intervju takođe omogućava prikupljanje informacija relevantnih za procenu potrebe deteta za posebnim merama zaštite i planiranje daljih intervencija.

INTERVJUERI

Ishod forenzičkog intervjua u velikoj meri zavisi od znanja i veština intervjuera. Intervju mogu sprovoditi isključivo stručnjaci koji:

• poznaju relevantno zakonodavstvo
• poznaju etičke standarde i profesionalne procedure
• razumeju karakteristike dečjeg razvoja

Posebno su važne sledeće veštine:

• veština postavljanja pitanja
• veština aktivnog slušanja
• razumevanje verbalnih i neverbalnih poruka
• uspostavljanje odnosa poverenja

U nekim modelima intervjua učestvuju intervjuer i ko-intervjuer. Ko-intervjuer posmatra i vodi beleške, ali ne ometa tok intervjua.

MESTO I VREME INTERVJUA

Prostor u kome se intervju sprovodi treba da bude bezbedan, prijatan i prilagođen detetu. Važno je ukloniti sve što može izazvati strah ili nelagodnost.

Intervju treba zakazati u vreme kada je dete najodmornije i najaktivnije, bez narušavanja njegove svakodnevne rutine.

TRAJANJE I BROJ INTERVJUA

Optimalno trajanje forenzičkog intervjua je između 45 i 90 minuta. Cilj je da se iskaz dobije u jednom intervjuu kako bi se smanjio rizik od sekundarne viktimizacije i kontaminacije sećanja.

INFORMISANI PRISTANAK I BELEŽENJE INTERVJUA

Pre započinjanja intervjua neophodno je obezbediti informisanu saglasnost roditelja ili staratelja, kao i pristanak deteta. Detetu i roditeljima treba objasniti svrhu intervjua, način njegovog sprovođenja i upotrebu dobijenih podataka.

S obzirom na to da je cilj prikupljanje dokaza, intervju mora biti precizno beležen, uključujući i upotrebu audio-vizuelnih sredstava, radi obezbeđivanja autentičnosti i nepristrasne analize.