Piše: Aleksandra Cvetković, defektolog Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Roditeljstvo je izazovan, ali i izuzetno značajan proces oblikovanja života jednog ljudskog bića. Svaki roditelj želi da njegovo dete raste u samostalnu, snažnu i sigurnu osobu, ali kako to postići? Najvažniji korak ka tom cilju jeste omogućiti detetu da se suoči sa neuspesima, da nauči iz njih i razvije unutrašnju snagu. Suočavanje sa životnim izazovima nije samo prilika za učenje, već i za izgradnju samopouzdanja. Iako je roditeljski instinkt često da zaštiti svoje dete od grešaka, važno je da roditelji razumeju kako je učenje kroz neuspehe i izazove ključ za emocionalni rast deteta.

Neuspeh se često doživljava kao nešto negativno, ali on je zapravo integralni deo procesa učenja. Svako dete će se suočiti sa trenutnim neuspesima, bilo da je reč o lošim ocenama u školi, sportskim neuspesima ili problemima u međuljudskim odnosima. Kroz ove situacije, detetu je potrebno omogućiti da nauči veštine rešavanja problema i razvije emocionalnu otpornost. Ako roditelji intervencijama ili prekomernom zaštitom spreče dete da prođe kroz ove lekcije, oni zapravo oduzimaju detetu šansu da razvije samostalnost. Jedan od najboljih načina na koji roditelji mogu pomoći detetu da razvije samostalnost i samopouzdanje je davanje prostora detetu da preuzme odgovornost za svoje postupke. To znači da bi roditelji trebalo da omoguće detetu da se suoči sa posledicama svojih odluka, čak i ako to podrazumeva neuspehe. Umesto da preduzimaju sve za dete, roditelji bi trebalo da stvore okruženje u kojem dete oseća podršku, ali i odgovornost za sopstvene greške. Na taj način, dete će shvatiti da neuspeh nije kraj sveta, već prilika da uči i raste. Roditelji bi trebalo da promene način na koji pristupaju neuspehu. Umesto da ga vide kao nešto što treba izbegavati, oni mogu pokazati detetu da je neuspeh koristan kao korak ka uspehu.

 „Sećaš se kada si pokušao/la da naučiš da voziš bicikl i pao/la si nekoliko puta? Iako je bilo teško, nisi odustao/la, i na kraju si naučilo/la da voziš bicikl, zar ne? To što si pao/la je bio deo procesa i naučio/la si kako da uradiš bolje sledeći put. Isto je i sa neuspehom – on nam pomaže da naučimo i postanemo bolji“.

Dete će naučiti da neuspeh nije nešto što definiše njegovu vrednost, već prilika za rast. Razvijanje ovakvog stava je od ključne važnosti za jačanje detetovog samopouzdanja. Roditelji često greše pokušavajući da sve kontrolišu i planiraju za svoje dete. Iako je prirodno da žele da im deca idu pravim putem, važno je da im pruže dovoljno prostora da istražuju i sami donose odluke. Podsticanje deteta da se usmeri na učenje i napredovanje kroz proces, bez obzira na ishod, pomaže mu da razvije unutrašnju motivaciju. To je važno za izgradnju samopouzdanja jer dete uči da nije samo uspeh merilo vrednosti, već i napor i učenje kroz izazove. Pohvalama koje se fokusiraju na trud i proces detetu se pomaže da razvije zdrave navike i pozitivne stavove prema učenju, jer mu se pokazuje da je napor i upornost važniji od trenutnih rezultata. Kada pohvaljujemo detetov trud, naglašavamo važnost procesa učenja i stalnog razvoja, a ne samo krajnjih ciljeva. Deca koja se pohvaljuju za trud često pokazuju veću otpornost na neuspehe, jer shvataju da neuspeh nije nešto što ih definiše, već prilika za učenje i napredovanje. Suočavanje sa neuspesima pomaže detetu da razvije emocionalnu otpornost. To znači da dete postepeno postaje sposobno da se nosi sa razočaranjima, stresom i negativnim emocijama. Roditelji mogu pomoći tako što će razgovarati sa detetom o njegovim osećanjima nakon neuspeha, validirati ih i pokazati detetu kako da upravlja sopstvenim emocijama. Učeći dete kako da se nosi sa negativnim emocijama, roditelji mu pomažu da izgrade unutrašnju snagu koja će mu koristiti kroz ceo život. 

„Iako je neprijatno kada nešto ne ide, možeš da se osetiš ponosno što si pokušao/la. To znači da si hrabar/hrabra, jer se ne bojiš da grešiš i učiš iz svojih grešaka“.

Neuspeh nije kraj, već početak procesa učenja. Ako roditelji uspeju da podrže svoje dete u suočavanju sa neuspesima, da ga vode kroz izazove, ali mu ne preuzimaju odgovornost za svaki korak, omogućavaju mu da razvije samostalnost, otpornost i samopouzdanje. Pravilno balansiranje između podrške i slobode uz razvoj zdravog stava prema neuspehu, ključno je za izgradnju detetovog samopouzdanja i samostalnosti.