Piše: Vladimir Paunović, socijalni radnik

Kada se u istom kontekstu spomenu reč „trgovina” i reč „ljudi”, morate znati da ne govorimo o periodu starih Rimljana, o srednjem veku ili pak otimanju naroda afričkih plemena radi odvođenja na rad velikim američkim i evropskim imanjima. Ne govorimo o periodu kada su ovakve aktivnosti bile zakonski legalizovane i opšteprihvaćene kao neka normalnost. Ovaj koncept je polako napuštan i izbrisan ustanovljavanjem neprikosnovenosti ljudskih prava. Međutim, reči „trgovina” i „ljudi” u istom kontekstu su danas aktuelnije više nego ikada u ljudskoj istoriji. Trgovina i ekslplotacija ljudi, kao jedan od najdrastističnijih oblika ugrožavanja ljudskog dostojanstva, slobode i života, nije nešto što se dešava negde tamo daleko, nekim drugim ljudima. Dešava se ovde i sada i, vrlo verovatno, makar kada je o većim gradovima reč, prolazite svakog dana pored nekih žrtava, a da toga niste ni svesni. 

Slučaj u Brčkom 

U februaru 2025, kao grom iz vedra neba, pogodila nas je vest da je u jednoj kući na području grada Brčko u Bosni i Hercegovini pronađeno 31 dete – 23 devojčice i 8 dečaka, starosti do 12 godina, među kojima su bile i bebe mlađe od godinu dana. Usred naseljenog mesta, u srcu Evrope dešavalo se nešto što što ni u najstrašnijim snovima ne bismo sanjali. Ono što je zastrašujuće, jeste da, prema raspoloživim podacima, nijedno od ove dece nije prijaveno kao nestalo. Interesantno je i da su komšije primetile da ovoj kući borave deca, a da to niko nikada nje prijavio. Pored toga, sin i saučesnik žene koja je držala decu je zaposlen u sudu kao sudski policajac. 

Identitet određenog broja dece je otkriven na osnovu pronađenih pasoša, dok se za određeni broj dece i dalje ne zna ko su, ni odakle su došla. Svi podaci dobijeni u toku istrage ukazuju da se radi o trgovini ljudima i da su deca pripremana za eksploataciju.

Šta je uopšte trgovina ljudima? 

Na ovo pitanje dobar deo javnosti u našoj zemlji nema adekvatan odgovor ili je je taj odgovor pogrešan. Ukoliko pitate običnog građanina šta je trgovina ljudima, verovatno će odmah reći da se to odnosi na „šverc”, „krijumčaranje” migranata ili prositituciju. Iako postoje neki zajednički elementi sa prethodno navedenim, to bi bio pogrešan odgovor.
Da bismo odgovorili na pitanje šta je trgovina ljudima, prvo treba da razjasnimo šta nije. Prevoženje migranata nije trgovina ljudima. U najvećem broju slučajeva, radi se o usmenom dogovoru između tzv. „krijumčara” i ljudi koji su u tranzitu kroz našu zemlju, da ih transportuje od tačke A do tačke B i kada se taj posao obavi, tu se se cela priča završava. Migranti nastavljaju svoj put, a osoba koja ih je prevezla više nema nikakve veze sa njima.
Prostitucija može biti deo trgovine ljudima, ali i tu se postavlja pitanje pod kojim uslovima. Ukoliko je osoba punoletna i sama određuje način, mesto, vreme i odabir klijenata, sama odlučuje da uđe u takvu vrstu odnosa bez spoljašnjeg uticaja, onda se ovde ne radi o trgovini ljudima. U mnogim evropskim zemljama ova aktivnost je legalizovana i postoji sistem kontole od strane države. Međutim, ukoliko neko nekog primorava na ovakvu vrstu aktivnosti, gde se osoba nalazi u podređenom i potčinjenom položaju u odnosu na drugu osobu, onda već imamo elemente koji ukazuju na trgovinu i eksploatisanje. Upravo je ovo glavna razlika između trgovine ljudima i ostalih oblika društvenih pojava.
Žrtva trgovine i eksplotacije nikada ne bira da bude stavljena u taj položaj. U najvećem broju slučajeva, žrtve bivaju namamljene obećanjima o boljoj zaradi, lepšem životu, a žrtve shvate da su u zamci tek onda kada krenu ucenjivanja, pretnje, zastrašivanje i fizičko i emocionalno nasilje. Žrtve tada shvataju da su ništa više od robe koja se prodaje. 

Vratimo se na slučaj pronađene dece. Ako mislite da su u pitanju deca koja su oteta od svojih porodica i da se za nekima od njih intezivno traga, nažalost ovo je sledeće pogrešno uverenje. U slučajevima trgovine decom, u najvećem broju slučajeva umešani su upravo roditelji i srodnici dece, jer dete je za njih samo roba koja se može koristiti i koja protokom vremena može menjati svoju upotrebu. Decom je najlakše manipulisati, zastrašivati ih. Ako su ih izdali i prodali oni koji treba da ih štite i brinu o njima, kome oni mogu onda verovati? Državi? Insititucijama? Malo je verovatno. Deca se u procesu trgovine iskorišćavaju za prosjačenje, krađu, seksulano zlostavljanje, prinudne brakove, trgovinu organima. Ono što je najgore, svi smo saučesnici u tome, jer koliko puta smo prošli pored deteta koje prosi i kome smo dali novac misleći da će to dete taj novac zadržati? Na ovaj način smo verovatno nesvesno potpomogli funkcionisanje jednog sistema u kome se deca iskorišćavaju.

Šta kažu istraživanja? 

Istraživanja pokazuju da najveći broj žrtva trgovine ljudima jesu devojčice i žene, i da trećinu žrtava čine upravo deca. Promene u Srbiji u protekle dve decenije su izazvale i promene pogledu strukture i načina trgovine ljudima, te s tim u vezi, naša država se transformisala od države tranzita žrtava, preko države porekla, do krajnje destinacije. Veliki broj oglasa na internetu sa ponudom poslova za rad u zapadnim zemljama poput ugostitetiljskih radnika, čistačica, negovatelja i brige o deci u sebi sadrži mamac za privlačenje mladih žena i devojaka koje na taj način bivaju uvučene u lanac prisilne prostitucije i eksplotacije. Nedostak radne snage u Srbiji na težim fizičkim poslovima poput građevine, stvorio je uslove za radnu ekspotaciju radnika koji dolaze iz država indijskog potkontineta, srednje Azije i afričkih zemalja.

Na Svetski dan borbe protiv trgovine ljudima, procenjuje se da je ukupan broj ljudi koji žive u modernom ropstvu od 40 do 50 miliona, što je više nego ikada u celokupnoj ljudskoj istoriji. Trgovina ljudima generiše između 150 i 200 milijardi dolara na godišnjem nivou kroz prinudni rad i seksualnu eksploataciju. Sa druge strane, od svih oblika kriminala trgovina ljudima predstavlja najmanji rizik, o čemu govore podaci da veoma mali broj ljudi u lancu trgovine ljudima bude otkriven i procesuiran, a kaznena politika je u odnosu na težinu krivičnog dela poptilično blaga. 

Imajući sve prethodno u vidu, postavlja se pitanje koliko kuća sa decom, poput one u Brčkom, imamo danas u blizini? Slučaj je otkriven kada je devojčica koja je pobegla iz kuće naišla na pravu osobu kojoj je ispričala šta se dešava. A šta da je naišla na pogrešnu? Šta da je i ta osoba jednostavno okrenula glavu, kao što je ceo jedan grad okrenuo glavu od kuće u kojoj se nalaze deca za kupoprodaju? Kuća u Brčkom definitivno nije jedina, ali predstavlja upozorenje da je trgovina ljudima, a pre svega decom, u cilju njihovog iskorišćavanja naša surova realnost koja se dešava u kući do naše. Deca koju viđamo svakog dana na ulici, možda jesu deo mašine za proizvodnju novca, a na nama kao pojedinicima i kao društvu je jedna velika odgovornost da učinimo sve da onemućimo rad tog kriminalnog mehanizma, koji koristi decu kao zupčanike za stvaranje profita.