Piše: Nada Šarac, specijalni pedagog i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Pružaoci usluga za decu uključenu u život i/ili rad na ulici i decu u riziku su veoma često nevladine organizacije, koje imaju prednost u odnosu na javne službe jer su fleksibilnije i inovativnije, imaju mogućnosti identifikovanja i zadovoljavanja potreba koje nisu prepoznate, i stižu do najugroženijih grupa na kvalitetniji način. Najkompleksniji izazov sa kojim se suočavaju deca koja žive i/ili rade na ulici odnosi se na percepciju koju okruženje u kome borave ima prema njima i negativan tretman, koji u skladu s tim doživljavaju. Ova deca su ili direktno izložena ili u riziku od nasilja i eksploatacije različitih vrsta, a mnoga od njih su, i pre nego što su uključena u život ili rad na ulici, bila višestruko lišena svojih prava. 

Pružalac usluge za decu uključenu u život i rad na ulici i decu u riziku, polazeći od savremenih naučnih dostignuća koja ukazuju na značaj faktora rizika i protektivnih faktora, treba svoje usluge i aktivnosti vešto i harmonično da kombinuje i usmerava u pravcu:

• smanjenja ili neutralizacija onih činilaca koji pre svega ugrožavaju zdravlje i bezbednost deteta, a zatim i onih koji doprinose negativnom ponašanju, pogrešnim uverenjima i koji usporavaju i onemogućavaju pravilan rast i razvoj deteta; 
• izgradnje i unapređenja prosocijalnih, funkcionalnih, adaptibilnih potencijala, sposobnosti, navika, stavova, životnih veština. 

Zato je potrebno da osoblje centra za decu nastoji da preko osmišljenih aktivnosti sistematski traga za potencijalima, snagama i pozitivnim životnim iskustvima. Omogućavanjem aktivnosti kroz koje deca doživljavaju uspeh i afirmaciju, doprinese podizanju nivoa detetovog samoprihvatanja i samopouzdanja kao i unapredjenju motivacije za promenom i želje za rastom i razvojem. Reč je o aktivnostima različitog tipa, intenziteta i trajanja, koje se međusobno mogu kombinovati u zavisnosti od potreba konkretnog deteta (i porodice) i ciljeva koji se žele postići u radu sa njima, a koji su postavljeni u individualnom planu usluga za dete.

• Zdravlje i bezbednost dece 

Očuvanje i unapređenje zdravlja i bezbednosti dece je prevashodni cilj, zato centar naročitu pažnju pozvećuje razvoju i primeni vrlo širokog spektra aktivnosti, od sticanja elementarnih higijenskih navika, preko aktivnosti usmerenih na razvoj kulture stanovanja i ishrane do onih   koje imaju za cilj da decu obaveste i da kod njih razviju odgovarajuće stavove i veštine neophodne za održavanje i unapredjenje sopstvenog zdravlja.

• Mentalno zdravlje i lični razvoj 

Oblast mentalnog zdravlja i ličnog razvoja podrazumeva širok spektar usluga i aktivnosti koje se moraju sprovoditi u dužem vremenskom periodu i u kontinuitetu. U osnovi, dve su forme rada kada je ova oblast u pitanju, a to su savetodavna i edukativni rad, koji se može sprovoditi individualno i grupno. 

• Individualna i grupna psihosocijalna podrška fokusirana je na konkretne teškoće deteta ili dece kao što je prevazilaženje traumatičnih iskustava, gubitaka; teškoće u prihvatanju sebe kao vredne osobe; upravljanje stresom; kontrola besa i razvoj strategija prevladavanja.

U zavisnosti od resursa, pružalac usluge može obezbediti savetovanje, pri čemu je važno da se aktivnosti psihosocijalne podrške odvijaju na struktuiran način i, ukoliko je to moguće, pravilnim vremenskim intervalima. Koje će se tehnike koristiti zavisi od različitih teorijsko-terapijskih pravaca i, osim što su određene prirodom teškoće na kojoj se radi, dobrim delom su određene ličnim afinitetima i kompetencijama zaposlenih. Veoma je važno da se usluge psihosocijalne podrške uspostave na osnovu realnih kompetencija zaposlenih i kako bi na najbolji način odgovorale na potrebe dece. To znači da će definisati oblasti i načine rada u skladu sa svojim kompetencijama i samim tim postaviti granicu, nakon koje upućuje korisnike na druge pružaoce usluga. Rad sa traumom je, na primer, složena tema za koju pružalac usluge ne mora imati adekvatno obučeno osoblje, pa će dete koje ima potrebu uputiti na drugog profesionalca ili organizaciju. 

• Psihoedukativne radionice podrazumevaju organizaciju različitih treninga, edukacija, obuka  ili instruktaža koje su neophodne za ostvarivanje promene u ponašanju deteta/mlade osobe. Teme ovih radionica odnose se na teškoće u rešavanju problema, kontrolu postupaka, asertivni trening, sticanje opštih i specifičnih znanja, zadovoljavanje različitih saznajnih potreba dece. Kroz procese učenja, ne samo da se stiču nova znanja, već se ona integrišu i postaju motivišući faktori ličnog razvoja i napretka. U zavisnosti od procene potreba ciljne grupe korisnika sa kojima radi i kompetencija angažovanog osoblja, pružalac usluge planira set radionica koje mogu biti namenjene samo određenim korisnicima za koje je procenjeno da bi im te veštine bile potrebne ili mogu biti otvorene za sve zainteresovane korisnike.  

• Socijalizacija

Kao i u oblasti mentalnog zdravlja i ličnog razvoja, oblast socijalizacije podrazumeva dvostruki fokus profesionalca, individualni i grupni. 

• Psihosocijalna podrška u ovoj oblasti podrazumevaće rad na razvoju empatije i uspostavljanju pozitivnih emotivnih relacija i re-uspostavljanje vršnjačkih i drugih socijalnih relacija. Ove oblasti podrazumevaju manji udeo individualnog rada ili će sa individualnim radom započeti, da bi se nakon toga uključile značajne osobe iz okruženja. Praksa pružalaca usluga je pokazala da je preporučljivo da se na početku rada sa detetom radi individualno, a da se oni kasnije uključe u grupne forme rada. S obzirom na to da su u fokusu veštine saradnje sa drugima, savetodavni rad se organizuje i za roditelje, takođe kroz individualne i grupne forme rada.

• Socioedukativne radionice predstavljaju jednu od najzastupljenijih aktivnosti i najčešćih oblika rada u realizaciji i dosezanju postavljenih ciljeva za dete i porodicu/roditelje u oblasti razvoja životnih veština. Radionice podrazumevaju lični angažman; rad u malim grupama; aktivno učešće svih; raznovrsnost komunikacijskih obrazaca; atmosferu podrške; pravo na različitost i poštovanje potreba, emocija i načina funkcionisanja svakog učesnika; rad na zajedničkoj temi; oslanjanje na lična iskustva i sl. Razmena na nivou cele grupe kroz diskusiju predstavlja osnovnu metodu rada kojom počinje i završava se gotovo svaka radionica. Ostale metode se biraju u zavisnosti od toga šta se njihovom primenom želi postići. Cilj socioedukativnih radionica jeste razvijanje socijalnih veština dece kako bi se ojačale njihove veštine komunikacije i na taj način omogućilo da lakše i uspešnije komuniciraju sa drugim vršnjacima i odraslima, kao i da nauče kako da slušaju druge, kako da odbrane svoj stav na konstruktivan način, kako da razgovaraju o svojim iskustvima, mišljenjima. Prilikom planiranja socioedukativnih radionica treba imati na umu da za ovu grupu adolescenata mogu biti problematične i izazovne situacije koje prosocijalnim pojedincima ne predstavljaju problem, pa treba biti senzibilisan i primereno proceniti njihove potrebe. Takođe, većina dece/adolescenata nema osobu od poverenja sa kojom može da porazgovara o mnogim svojim problemima i delikatnim temama (poput seksualnosti, upotrebe psihoaktivnih supstanci i sl.) i zato je važno da im se pruži mogućnost da na radionicama otvore i te teme, koje moraju biti pažljivo obrađene. 

• Obrazovanje i priprema za radno angažovanje 

Jedna od najznačajnijih aktivnosti podrške detetu svakako se odnosi na njegovo uključivanje u školu, podršku redovnom pohađanju nastave, prevenciju ranog napuštanja škole i podršku školskom postignuću. Ako je reč o starijem, adolescentnom uzrastu, važno je i profesionalno osposobljavanje i priprema za eventualno radno angažovanje u budućnosti.
Aktivnosti vezane za (ponovno) uključivanje u obrazovanje i redovno pohađanje škole imaju dva nivoa realizacije. Jedan se odnosi na individualni rad sa detetom kako bi se pripremilo, dok se drugi odnosi na saradnju sa obrazovnim sistemom ili organizacijom koja pruža usluge neformalnog obrazovanja.
Rad sa detetom podrazumeva individualni savetodavni rad kako bi dete razvilo motivaciju i veštine neophodne za (ponovno) uključivanje u školu. U radu sa detetom veoma je važno uključivanje roditelja, s obzirom na to da su oni odgovorni za obrazovanje deteta i da će od njihove spremnosti da podrže proces (ponovnog) uključivanja u školu zavisiti uspeh čitavog procesa. Saradnja sa školom podrazumeva uključivanje predstavnika obrazovne ustanove u individualno planiranje rada sa detetom, kako bi bio poptuno angažovan partner unutar školske ustanove koji ima obavezu da facilitira i isprati integraciju deteta u vršnjačku grupu.
Aktivnosti podrške u učenju mogu se realizovati kao individualne i kao grupne. Kada je u pitanju organizacija grupa za podršku u učenju, jako je važno obratiti pažnju na homogenost grupe, odnosno na usklađenost potreba za podrškom kako bi ona zaista bila efektivna. I u ovom slučaju, nastavnici ili učitelji mogu biti značajni partneri jer mogu uvažiti napore deteta i tako stvoriti pozitivan podsticaj za povećanje motivacije.
Profesionalno osposobljavanje se fokusira na sticanje znanja i veština koje su u funkciji profesionalnog osposobljavanja adolescenta, tj. njihove pripreme za radno angažovanje. Reč je o uključivanju u programe profesionalne orijentacije, stručnog obrazovanja i osposobljavanja, programe prekvalifikacije i dokvalifikacije, bez obzira na to da li se to sprovodi u okviru redovnog školovanja ili kroz sistem neformalnog obrazovanja. Pod obrazovanjem u kontekstu ovog programa, podrazumevamo i širok spektar aktivnosti usmerenih na sticanje opštih kompetencija vezanih za informatičku pismenost, učenje stranih jezika, sadržaje iz oblasti opšte kulture i sl., koje, takođe, povećavaju šanse za zapošljavanje i kasniji produktivan život. 

• Slobodno vreme

Deca uključena u život i rad na ulici i deca u riziku nemaju puno prilika za kostruktivno i struktuirano provođenje slobodnog vremena. Zbog toga su aktivnosti u ovoj oblasti ključno važne, jer omogućavaju deci razvoj kreativnih potencijala i uče ih različitim konstruktivnim vidovima zabave i druženja. 

• Kreativne radionice odnose se na grupno organizovane aktivnosti sa ciljem da se podstaknu veštine crtanja, izrade predmeta putem recikliranja starih stvari, izrada ukrasnih čestitki, igračaka, pripremanja obroka, i sl. Na ovim radionicama mogu se razvijati umetničke veštine kao što je gluma, ples ili lepo pisanje. Kreativne radionice najrazličitijeg sadržaja predstavljaju aktivnost koja se odvija na dnevnom nivou, dostupna je deci svih uzrasta i aktivno se radi na podizanju njihove motivacije za uključivanje. Realizacija je poverena stalnom osoblju, ali vrlo često i volonterima gde su se oni pokazali kao izuzetno dobri. Kroz ove aktivnosti se razvijaju aktuelni dečji afiniteti, ali i otkrivaju nove sklonosti i širi vidokrug, odnosno sfera interesovanja. Angažovanjem dece u ovim aktivnostima, doprinosi se pravilnom struktuiranju slobodnog vremena i neutrališu osećaji dosade, dokolice, te se i na taj način uvode u organizovan životni okvir. Deci školskog uzrasta pokazale su se primerenim aktivnosti u stolarsko-modelarskoj radionici, likovnoj, računarskoj, dramskoj i iščitavanje prigodnih knjiga i štiva uz obradu pročitanog kroz kviz ili igru („čitaonica-igraonica“). Korišćenje igračaka je sastavni deo svakodnevnice i omogućeno je svakom detetu da potpuno samostalno provodi deo slobodnog vremena, uz nenametljivu kontrolu odrasle osobe. 

• Rekreativno-sportske aktivnosti pripadaju sadžajima, koji se organizuju sa ciljem da  doprinose relaksaciji, dobroj atmosferi, smanjenju eventualnih tenzija u grupi i na individualnom nivou. S obzirom na to da se radi o deci na uzrastu kada im je nesputano kretanje, trčanje, igra, odnosno fizička aktivnost nezamenljiva i kada predstavlja svojevrstan podsticaj ukupnom razvoju, jasno je da sportsko rekreativni sadržaji zauzimaju značajno mesto u dnevnom rasporedu aktivnosti. Ukoliko je neko od dece posebno talentovano, uputno je činiti napore u pravcu obezbeđivanja uslova za dalje treniranje sportske discipline za koju je nadareno i opredeljeno.