Iako još uvek ne postoje opšteprihvaćene definicije vršnjačkog nasilja, kao ni univerzalan način njegovog merenja, jasno je da veliki broj dece širom sveta doživljava različite oblike agresivnog ponašanja svojih vršnjaka. To znači da deca učestvuju u raznim formama agresivnosti – pitanje je samo sa koje strane i u kojem intenzitetu. U najširem smislu, agresivnost se može definisati kao ponašanje koje se sprovodi sa namerom da se povredi neko ko ne želi da bude povređen.

Podaci iz međunarodnih istraživanja dodatno ukazuju na razmere ovog problema. Prema Nacionalnoj anketi o viktimizaciji kriminalitetom u SAD (2022), oko 19% učenika uzrasta od 12 do 18 godina prijavilo je iskustvo vršnjačkog nasilja. U Srbiji, prema UNICEF-u (2019)¹, čak 65% učenika bar jednom je doživelo neki oblik nasilja, dok je 22% njih prijavilo da ga trpi učestalo. U osnovi ovakvih situacija često leži disbalans moći, koji se lako uočava u fizičkoj snazi, ali može biti zasnovan i na intelektualnim sposobnostima, društvenom statusu, reputaciji ili društvenim veštinama. Zbog toga i manje fizički snažno dete može maltretirati jače, ukoliko ima prednost u nekom drugom obliku moći.

U dinamici vršnjačkog nasilja deca mogu biti nasilnici, žrtve, ali i istovremeno i jedno i drugo ili, pak, samo posmatrači. Vršnjačko nasilje može se ispoljavati u šest formi: fizičko (udaranje, guranje, uništavanje stvari), verbalno (ruganje, pretnje, širenje glasina), emocionalno (izolacija, ismevanje, manipulacija), seksualno (neprikladno dodirivanje, uvredljivi komentari), digitalno (pretnje i ponižavanje na mrežama, deljenje fotografija, „kenselovanje”) i indirektno (eksploatacija deteta, prisila da krade ili ispunjava zadatke za druge).

Uzroci vršnjačkog i digitalnog nasilja proističu iz tri povezane grupe faktora rizika – individualnih, porodičnih i sredinskih. Individualne faktore čine nisko samopouzdanje, nesigurnost, slaba kontrola besa, nedovoljno razvijena empatija, impulsivnost i akademski neuspeh. Porodični faktori uključuju zanemarivanje, konflikte i nasilje u porodici, kao i vaspitne modele koji podstiču dominaciju ili opravdavaju nasilje. Sredinski faktori rizika odnose se na nasilničku supkulturu u školi ili zajednici, lošu školsku klimu, neadekvatno reagovanje sistema, jačanje „kulture nepoštovanja žrtve” i normalizaciju nasilja u medijima i društvu.

Prvi korak ka rešavanju problema jeste njegovo prepoznavanje. Učenici često veruju da nastavnici i roditelji ne vide razmere maltretiranja ili da ne mogu da pomognu, kao i da će prijavljivanje izazvati dodatne probleme. Zato je važno razumeti da ne postoji jedno univerzalno rešenje – institucije moraju razvijati strategije iz više perspektiva i primenjivati fleksibilne intervencije.

Ključ prevencije možda leži upravo u emocionalnom opismenjavanju dece, i to od najranijeg detinjstva. Deca koja nauče da prepoznaju i izraze svoje emocije na konstruktivan način ređe postaju ni žrtve ni nasilnici. Međutim, to ne mogu postići sama. Potrebni su im emocionalno stabilni odrasli koji će im pokazati kako se osećanja razumeju, prihvataju i regulišu. Porodica je tu presudna: u njoj dete stiče uverenja, stavove i obrasce ponašanja. Zato je emocionalna pismenost roditelja jednako važna kao i njihova ljubav.

Dan roze majica

Svake poslednje srede u februaru obeležava se Dan roze majica, globalni dan borbe protiv vršnjačkog nasilja. Pokret je nastao 2007. godine u Kanadi, kada je razred stao u zaštitu dečaka ismevanog zbog roze majice – gest solidarnosti prerastao je u svetski simbol nenasilja i podrške. U Srbiji je situacija i dalje zabrinjavajuća: svako četvrto dete doživelo je neki oblik nasilja, a mnogi ga nikada ne prijave, verujući da im neće biti pružena pomoć.

Zato je ključno stalno podsećati da je jedno od osnovnih prava svakog deteta pravo na bezbedno i sigurno okruženje. Svaki vid ponižavanja, zastrašivanja ili zlostavljanja mora se nedvosmisleno prepoznati kao neprihvatljiv. Granica je jasna: dobrobit i sigurnost deteta su na prvom mestu.

Kako onda možemo graditi bolji svet? Učimo decu empatiji, razgovarajmo o osećanjima, pitajmo ih kako misle da se neko drugi oseća kada je povređen. Roditelji su prvi modeli empatije; ako deca vide mirno rešavanje konflikata i međusobno poštovanje i sama će ga usvojiti. Važno je i da shvatimo da deca koja ispoljavaju nasilje često nose neku sopstvenu bol, umesto isključivo kazne, potrebno im je razumevanje i vođena podrška.

Tek tada možemo očekivati da prevencija vršnjačkog nasilja bude efektivna i da deca rastu u sigurnom, podržavajućem i empatičnom okruženju.

Ovaj projekat podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.

¹ Situaciona analiza dece adolescenata u Srbiji, UNICEF (2019): https://www.unicef.org/serbia/media/13456/file/sitan_2019.pdf