Piše: Suzana Ristanić, diplomirani psiholog, Centar za nestalu i zlostavljanu decu
Autizam, odnosno poremećaj iz spektra autizma (PSA), predstavlja neurorazvojni poremećaj koji utiče na način na koji osoba doživljava svet oko sebe, komunicira i uspostavlja odnose sa drugima. To nije bolest, već drugačiji način razvoja mozga, koji traje tokom celog života.
Kod dece sa autizmom, određene oblasti razvoja funkcionišu drugačije – najčešće je vidljivo kroz poteškoće u društvenoj komunikaciji i interakciji, kao i prisustvo ponavljajućih obrazaca ponašanja, interesovanja i aktivnosti.
Karakteristike dece sa autizmom mogu da uključuju:
- Teškoće u komunikaciji: neka deca ne govore, dok druga govore ali ne razumeju pravila razgovora – teško im je da započnu razgovor, održavaju temu ili razumeju šale i izraze lica.
- Teškoće u socijalnim odnosima: ne znaju uvek kako da se uključuje u igru, da se druže sa vršnjacima ili da prepoznaju tuđa osećanja.
- Ponavljajuće radnje i rutine: mogu ponavljati iste pokrete (npr. ljuljanje, mahanje rukama), koristiti predmete na neobičan način ili insistirati da se stvari uvek odvijaju istim redosledom.
- Posebna interesovanja: neka deca sa autizmom pokazuju veoma veliko interesovanje za određenu temu (npr. vozove, brojeve, geografske karte) i mogu satima pričati ili razmišljati o toj temi.
- Osetljivost na nadražaje: mogu burno reagovati na jake zvuke, svetla, dodir, mirise – ono što drugima ne smeta, njima može biti izuzetno neprijatno.
Važno je znati da autizam izgleda različito kod svakog deteta. Neka deca imaju blage teškoće i samostalna su u svakodnevnom životu, dok je drugima potrebna stalna podrška. Upravo zato se i koristi izraz spektar – jer se simptomi i njihove jačine kreću u širokom rasponu.
Deca sa autizmom su pre svega deca. Imaju emocije, potrebe, interesovanja i potencijale. Sa pravom podrškom mogu razvijati svoje veštine, učiti, igrati se i doprinositi zajednici.
Najvažnije je da ih prihvatimo takve kakvi jesu – sa razumevanjem, strpljenjem i poštovanjem njihovog sveta koji može biti drugačiji, ali jednako vredan.
Zašto deca sa autizmom nestaju? Kako razumeti i sprečiti opasno ponašanje lutanja?
Jedan od najozbiljnijih i najopasnijih izazova sa kojima se suočavaju porodice dece sa autizmom jeste tzv. „lutanje“ – situacija u kojoj dete neprimetno napusti bezbedno okruženje. Na prvi pogled, to može delovati kao običan dečji nestašluk, ali u slučaju autizma, lutanje često nosi ozbiljne posledice, pa čak i smrtne ishode. Zbog toga je važno da kao društvo, porodice i stručnjaci razumemo zašto do ovoga dolazi i šta možemo da učinimo da sprečimo.
Koliko je čest problem lutanja?
Prema dostupnim istraživanjima, gotovo polovina dece sa autizmom u nekom trenutku pokušava da napusti bezbedno okruženje. Ova deca često nemaju razvijenu svest o opasnosti, ne znaju da zatraže pomoć, niti umeju da kažu svoje ime ili adresu. Statistika pokazuje da su najčešće životno ugrožena usled saobraćajnih nezgoda ili utapanja. Zabrinjava i podatak da polovina roditelja nikada nije dobila stručne smernice o tome kako da preduprede ovakvo ponašanje.
Zašto deca sa autizmom odlaze?
Lutanje nije „neposlušnost“. To je ponašanje koje često ima koren u neurološkim i senzornim teškoćama:
- Oslabljeno prepoznavanje granica – dete ne zna kada je „prešlo dozvoljeno“, jer ne vidi granice prostora kao što ih vide drugi.
- Impulsivnost – dete može reagovati naglo, bez razmišljanja, posebno ako ga nešto jako privuče.
- Nesvest o opasnosti – mnogo dece sa autizmom ne prepoznaju situacije koje su rizične, poput vode, saobraćaja ili visine.
- Senzorna preopterećenost – buka, svetla, gužva ili neprijatni zvuci mogu izazvati stres, a bežanje postaje mehanizam zaštite.
- Ograničene komunikacione veštine – dete ne može da kaže šta ga muči ili šta želi, pa se odlučuje na „beg“ da bi došlo do cilja ili izbeglo neprijatnosti.
Ovo ponašanje je najizraženije između četvrte i devete godine života, ali može biti prisutno i kasnije, naročito ako dete ima poteškoće sa emocionalnom regulacijom.
Kako smanjiti rizik od nestanka?
Prevencija je najvažnija. Evo nekoliko praktičnih strategija koje možete primeniti:
- Fizička zaštita domaćeg okruženja
- Postavite brave na vratima i prozorima.
- Koristite detektore pokreta, alarme i kamera.
- Ugradite visoke ograde oko dvorišta.
- Obezbedite uređaji za praćenje (npr. GPS narukvice ili lokatore).
- Vidljiva identifikacija
- Obezbedite ogrlice, narukvice ili pločice sa ličnim podacima deteta.
- Pripremite profil deteta sa fotografijom za hitne situacije.
- Obavestite komšije da obrate pažnju ako dete bude samo napolju.
- Uvođenje rutine i predvidljivosti
- Koristite vizuelni raspored dana (slike ili simboli aktivnosti).
- Upoznajte dete sa rasporedom – gde idete, kada se vraćate, šta ćete raditi.
- Važno je naučiti dete da može da zatraži da ide do nečega što voli, umesto da odlazi samo.
- Kontrolisano izlaganje interesa
- Ako dete voli vodu, šumu, dizala ili neku specifičnu aktivnost – planirajte zajedničke posete tim mestima, uz dogovor i granice. Fotografije sa tih izleta mogu pomoći detetu da stvori pozitivne asocijacije vezane za vaše prisustvo, ne samostalne odlaske.
- Smanjivanje senzornog preopterećenja
- Pratite šta kod deteta izaziva nelagodu (npr. bučna mesta).
- Koristite slušalice, sunčane naočare ili izbegavajte gužvu.
- Naučite dete kako da reaguje kada mu je neprijatno – da traži pauzu, pomoć ili da koristi sliku umesto reči.
Kako pokušaje bežanja svesti na minimum?
Kroz strpljenje, doslednost i zajedničke rutine, dete može naučiti da izrazi svoje potrebe na bezbedan način. Uključivanje stručnjaka (defektolog, psiholog, terapeut) može pomoći u proceni detetovih specifičnih potreba i prilagođavanju strategije porodici.
Najvažnije je da roditelji nisu sami. Postoje udruženja, savetovališta i stručnjaci koji mogu pomoći porodicama da osnaže sebe i stvore sigurno okruženje za svoje dete.
Nestanak deteta sa autizmom nije samo porodična tragedija, već i poziv društvu da se aktivno uključi u razumevanje i podršku.
Prevencija je moguća. Potrebno je da znamo, razumemo delujemo – zajedno.
