Nije lako biti ti – Ivana Pavlica

Četvrt veka radim sa decom pokušavajući da u svakom od njih odškrinem poneku zatajenu fioku i to me čini srećnom. Naučila sam kroz godine u učionici da rani jadi odrastanja nisu tek bubice koje nam menjaju raspoloženja, obest ili izraz razmaženosti. Rani jadi duboke su rane koje teško zarastaju jer ih zadobijamo kada smo najosetljiviji, goluždravi, a pokušavamo da ih zašijemo kad već zakoračimo u svet odraslih i kad smo preko njih već navukli oklope. Moj predmet temelji se na razgovoru, iznošenju osećanja, uobličavanju doživljaja, odbrani stavova.

To su moji drumovi do dečjih duša. Sastavi u kojima učenici promišljaju sebe, ispovednog su tona i samo ih ja čitam. Deca to znaju i zato pričaju. Rasprostiru se preda mnom cela i linija poverenja je nacrtana. Pažljivo po njoj koračam, nekad kao pedagog, nekad kao mama, a nekad samo kao čovek koji je spreman da pomogne. Veštine slušanja i opažanja prethodnica su veštini razgovora. A reč je lekovita. I neki minuti između časova okrepljujući su. Osmeh podrške u mimohodu na stepeništu nekome je put do snage da izgura taj dan. Znam da nije lako biti baš takav kakav si ti, zato što još uvek pokušavam da prišijem neke rane iz vremena kad nije bilo lako biti ja.