U nedavnoj epizodi radio emisije ,,Kako treba’’ Čarls Duig razgovarao je sa Vendi Mogel, kliničkom psihologicom i autorkom mnogih knjiga za pomoć pri vaspitavanju dece. Tema je bila prezaštićavanje, preterano angažovanje oko dečijih problema i kako roditelji mogu da nauče da se od toga suzdrže.

Vendi Mogel: Danas možemo da uočimo jasan obrazac: deca su previše vezana za roditelje. Vezana su i ,,elektronskim vezivom’’ pa dolazi do toga da im postavljaju pitanja kao što su: „Mama, možeš li da pogledaš ovu jabuku? Samo ću uključiti FaceTime (video poziv) da bi je pogledala… Da li bi trebalo da pojedem ovaj deo ovde ili je to pokvareno?“

Čarls Duig: Imam jedanaestogodišnjaka i prošlog leta upisao sam ga u kamp gde se uči mačevanje. Ali svakog jutra kada bih ga vozio tamo bio bih zabrinut, jer nije izgledao kao da se dovoljno druži sa ostalom decom. Deca se mačuju, a moj sin sedi na zidu. Želeo sam da odem tamo i da mu kažem nešto poput: „Ne, ne, sine, idi i igraj se sa tom decom! Oni žele da budu tvoji prijatelji!’’ Šta bi kao roditelji trebalo da uradimo povodmo tog osećaja?

Mogel: Zvučiš tako tužno i beznadežno! Dok si ga posmatrao, sigurno si se osećao mnogo gore nego što se tvoj sin osećao dok je posmatrao drugu decu kako se mačuju.

Duig: Znači… Ja sam problem. Nije da moj sin ne želi da se igra sa drugom decom. On samo ima oca koji uporno pokušava da se umeša.

Mogel: Svi to radimo. Svako od nas to uradi makar jednom dnevno kao roditelj. Stvari stoje ovako: Nekoj deci prosto treba više vremena da smisle kako da se pridruže grupi. Ti imaš samo taj mali isečak koji si video pre nego što si ga ostavio u kampu, i on je u tvojim očima on usamljeni, izgubljeni dečak koji se nikada neće osloboditi i krenuti sa mačevanjem. Na kraju dana, želiš i da se uveriš da je sve prošlo dobro, da bi mogao mirno da spavaš, pa onda pitaš dete: ,,Sine, jesi li se mačevao? Da li si se igrao sa nekim ili si čitav dan sedeo sam? Da li je bilo plakanja, sine?’’

Duig: U pravu si. To je upravo ono što radim. Ja sam najgori…

Mogel: Da li tvoj sin želi da ide u kamp?

Duig: Da. On voli kamp.

Mogel: Odlično, napiši to sebi na jedan papirić kao podsetnik i stavi ga u džep. Ne pokušavaj da rešiš nepostojeće probleme.

Tri četvrtine roditelja koji dolaze kod mene ne dolaze sa problemima koje bi im ja rešila. Oni dolaze anksiozni sa milion pitanja i scenarija koji bi mogli loše da se završe… „Šta ako smo ga upisali u pogrešnu školu? Šta ako se ne sprijatelji ni sa kime? Šta ako mu učitelj bude užasan? Pitaću dete da li mu se dopada učitelj!’’

A onda im ja kažem: ,,Nikada ne pitajte decu da li im se sviđa nastavnik ili učiteljica, ne ohrabrujte ih da govore loše o autoritetu.’’ Želimo da dete nauči kako da istrpi i ljude koji mu ne prijaju. Jednog dana imaće neobrazovanog, nadmenog šefa, pa će mu ta lekcija biti korisna. Ne mora sve da bude savršeno!

Ako dete ima problem sa drugarom iz klupe, ne treba da žurite da rešite taj problem, ne treba da obasipate dete sa milion saveta. Umesto toga, recite: ,,Ispričaj mi sve o tome…’’ A onda pustite dete da priča bez vašeg prekidanja, savetovanja i lekcija. Saslušajte šta ima da kaže, kako se oseća povodom te situacije i nastavite da ćutite sve dok dete ne postavi pitanje.

Duig: Dakle, umesto rešavanja problema, treba detetu da damo priliku da kroz priču dođe do rešenja?

Mogel: Da! Postupajte sa detetom kao da znate da u sebi ima odgovor i rešenje. Podstaknite ga, možete ga pitati: „Da li si ikada bio u ovakvoj situaciji? Šta si uradio? Koji je tvoj sledeći korak? Kakav je tvoj plan?’’

Duig: Razumem, ali naš prirodni instinkt kao roditelja je da ,,lovimo’’ trenutke kada nam deca nisu srećna i da zatim pokušamo da im pomognemo da reše problem koji ih muči.

Mogel: Ne treba da rešavamo svaki problem za našu decu, treba da ih osposobimo da odlučuju i brinu sami za sebe.