,,Beba koja plače prave suze!’’ , ,,Plišani kuca kojeg možeš da šišaš! Ume da laje!’’ , ,,Budi najveća faca u društvu, skupi sve figurice i napravi najveću kolekciju gumenih drugara!’’

Ko se to obraća našoj deci?

Godišnje se u svetu potroši oko 12 miliona dolara za kreiranje reklama namenjenih deci. Tokom te jedne godine, procenjeno je da dete koje koristi telefon, odnosno internet i televiziju bude suočeno sa više od 40 hiljada reklama.

Iako zakon koji reguliše oglašavanje postoji u svakoj zemlji, analiziranjem društvenih mreža i sadržaja na njima stiče se utisak da se zakon ne poštuje u potpunosti, pogotovo kada je reč o deci.

Reklama namenjena deci ,,ne sme da sugeriše detetu da će korišćenjem robe ili usluge steći fizičke, intelektualne ili druge društvene prednosti nad ostalom decom’’ niti da će ukoliko reklamirani proizvod nema biti lošije od druge dece, piše u Zakonu o oglašavanju, iako je stvarnost potpuno drugačija.

Instagram i Youtube vrve od reklama koje direktno targetiraju decu, nudeći im, naizgled, neophodna rešenja i neverovatne, jedinstvene ponude. U tim reklamama deci se često indirektno sugeriše da su odrasli dužni da proizvod kupe tako što pozivaju bake, deke, mame i tate da ,,posete najbližu prodavnicu i usreće svoje najmlađe.’’

Ilegalno prikupljanje podataka maloletne dece

Nije tajna da se podaci naših internet pretraga prikupljaju i analiziraju, te nam se prikazani sadržaj filtrira da bi nam se na ekranima pojavljivalo uglavnom ono što nam godi. Međutim, ovo je legalno samo ukoliko je korisnik stariji od 18 godina, jer dete mlađe od 18 nije sposobno da svesno i odgovorno rasuđuje i odlučuje šta je dobro za njega. Kako onda oglašivači nepogrešivo dobro ciljaju maloletnu decu?

Prema Zakonu o oglašavanju reklama namenjena deci ne sme uz podatak o ceni, sadržati još i vrednosni sud o ceni poput reči “samo”, “sitnica”, “u bescenje”, “povoljno” i slično, ali mi se ne pridržavamo ni toga. Kao društvo težimo da od dece napravimo nezasite zombije kojima će uvek faliti ,,još samo ova’’ igračka da bi bili sretni, dovoljno dobri, ispunjeni ili prihvaćeni.

Marketing agencije su u targetiranju dece otišli i korak dalje. Unajmili su ljude koje deca najviše vole i prate kako bi reklamirali igračke, bojanke i slatkiše i tako iskoristili dečiju naivnost i očaranost tim likovima. Svaki roditelj koji odbije da detetu kupi nešto ovako pažljivo prezentovano je loš roditelj, jer reklama čini da izgleda tako. Kod roditelja stvara krivicu, a kod dece veliku želju.

Kako možemo smanjiti izloženost reklamama?

Umesto televizije, deca treba da konzumiraju unapred snimljen sadržaj bez reklama. Na internetu se mogu pronaći dugometražni crtani filmovi i emisije. Ukoliko dete vreme provodi gledajući videe na Youtube aplikaciji, treba razmotriti mesečnu pretplatu koja podrazumeva videe bez reklama.

Sa decom koja su starija od 11 godina treba razgovarati, jer tek u tom dobu ona počinju da shvataju koncept reklame. Važno je deci objasniti da oglašavanje služi da nas natera da nešto kupimo. Takođe, detetu se može reći da prodavci žele da prodaju mnogo igračaka, pa se trude da na reklami sve izgleda mnogo bolje nego što zaista jeste. Odlična taktika je i skretanje pažnje na sve ono što dete već ima.

Roditeljska podrška i reč su najbitniji. Dete se najviše oslanja na naše mišljenje jer nas posmatra kao figuru autoriteta. Upravo zbog toga taj uticaj treba iskorisiti kako bi dete naučili da bolje razume i konzumira sadržaj koji ga okružuje.

Urednica