Brojni zakoni i drugi propisi uređuju medije i medijsko izveštavanje u našoj zemlji. O čemu će i na koji način novinar pisati uređuje i etički kodeks. Kršenje ovih pravila znači skretanje sa ,,pravog puta’’ i trebalo bi da povlači sa sobom određene mere nadležnih organa.
Navodno.
O čemu se radi?
O načinu na koji mediji prenose detalje zločina kada su žrtve deca. O bezobzirnom objavljivanju detalja i neproverenih informacija koji nikome ne pomažu.
Osvrnimo se na kratko na zakon, kodeks i regulativu:
Na osnovu Zakona o javnom informisanju, Zakona o radiodifuziji i Zakona o oglašavanju zagarantovana je zaštita prava na privatnost, što znači da se informacije iz privatnog života ne mogu objavljivati bez pristanka lica čijeg se privatnog života informacije tiču.
Zakon je posebno izričit kada su u pitanju maloletne osobe.
Prema Preporuci Saveta Evrope o izveštavanju medija o krivičnim delima posebno je naglašeno da „posebna zaštita mora biti pružena maloletnim i drugim ranjivim licima, kao i žrtvama, svedocima i porodicama…„
U Etičkom kodeksu novinara Srbije navedeno je da prilikom izveštavanja o počinjenom nasilju, novinar mora da vodi računa o potrebi javnosti za informacijom, odnosno interesu i osećanjima žrtava i neposredno pogođenih osoba. Upravo iz tog razloga je zabranjeno da se, radi senzacionalizma ili „atraktivnosti” izveštaja, objavljuju informacije koje nisu proverene i neophodne za razumevanje suštine događaja. Pritom, ove informacije dovode do uznemirenosti kako žrtava i njihovih bližnjih, tako i šire javnosti.
U Kodeksu novinara Srbije takođe je navedeno da je novinar obavezan da poštuje privatnost, dostojanstvo i integritet ljudi o kojima izveštava, a posebno da štiti prava i dostojanstvo dece i žrtava zločina.
I pored svih ovih smernica deo pripadnika novinarske profesije, a posebno takozvani novinari, ne prezaju od toga da prekrše sva pravila i objave sve detalje o žrtvi, šta je preživela ili načinu na koji je stradala. I što je najbolnije – bez ikakvih posledica.
Istina boli: tablodni mediji dobijaju novac iz budžeta države preko projekata za sufinansiranje što znači da ih država, htela to da prizna ili ne, izdržava (i podržava?) ne vodeći pritom računa o tome koliko zakona, pravila ili kodeksa je prilikom izveštavanja prekršeno.
Stanje medija definitivno prikazuje i stanje društva. A naše je, može se zaključiti, u mrklom mraku.
