Neko voli plavu, neko voli roze je najbanalnije objašnjenje zašto ne možemo (i ne bi trebalo) da ukalupljujemo devojčice čak i pre nego što se rode. Umesto forisanja narativa da je biti dama jedino što devojčica treba da zna, treba da promenimo ploču i fokusiramo se na odgajanje srećne, zdrave i samopouzdane ženske dece.
Svaka priča o deci ženskog pola mora da sadrži elemente braka, dece, karijere, trpljenja i žrtvovanja. Gotovo kao da se od svake devojčice unapred očekuje isto – da trpi ako je žrtva, da se lepo oblači kako bi lakše našla muža, da zauzme poziciju u karijeri kojom neće zaseniti partnera i naravno, da rodi dete. Što brže žensko obavi ove zadatke, brže će biti kompletna i savršena žena, sa ostvarenim glavnim misijama.
A šta ako devojčica jednog dana dođe kući i predloži roditeljima da bi volela da trenira košarku? Da li je u redu sesti pored deteta i objasniti mu da je to sport kojim se uglavnom bave dečaci? Da li je pravedno umesto košarke predložiti ples, izuzimajući detetove želje i predispozicije?
Često možemo da čujemo roditeljske vapaje da od devojčice načine damu o kakvoj su maštali dok je ona još bila u stomaku: ,,Budi mirna, budi malo devojčica!’’,,Ne pričaj tako, ne krevelji se, nisi dečak.’’ ,,Prekrsti noge, tako sede devojčice.’’ Ali šta zaista postižemo ovakvim opaskama? Kod dece stvaramo nesigurnost, želju da rade stvari samo kako bi se dopali drugima, i radi odobravanja okoline, a ne zato što su to zaista dobri ili poželjni obrasci ponašanja. Sugestije roditelja su najčešće dobronamerne, ali umeju da ’’obeleže’’ živote dece zauvek. Kada devojčicu odgajamo kao da je lutka sa police, bez dozvole da viče, trči i da se prlja stvaramo kod nje osećaj da je potrebno da udovoljava svetu oko sebe, a da se na svoje potrebe potpuno ogluši.
Upravo zbog tog pritiska da moraju da popuste da bi bile voljene, ženska deca su češće žrtve zlostavljanja, što seksualnog, što psihičkog, u braku, vezi ili na poslu. Nažalost, to što su ženskog pola ne oprašta im se ni kad postanu žrtve. Tada na scenu stupaju nove osude – ,,da je pristala da ga poljub, on je ne bi tukao’’ ili ,,da nije nosila haljinu, on je ne bi nepristojno dodirivao.’’ Krivica je delimično ili 100% na ženi, a tako ne bi smelo da bude.
Postoji i tendencija da se ženska deca vaspitavaju i usmeravaju u jednom pravcu – da sutra budu nečija žena. Roditelji odbijaju da kupe određenu odeću jer se dečacima ne dopadaju devojčice u, recimo, patikama. Dečaci vole lakovane cipelice, i takve ćeš i da dobiješ. Ako budeš trčala, oznojićeš se, a koji dečak voli znojave devojčice? Primera je previše. Kada postanu tinejdžerke, smernicama roditelja, šire i uže porodice pridružuju se i saveti iz časopisa, filmova i reklama ,,kako da mu prirediš nezaboravan izlazak’’ ili ,,šminka kojom ćeš ga naterati da te zavoli’’ gde se obavezno stavlja akcenat da je ženska družnost i odgovornost da učine momku ili muškarcu veče nezaboravnim što svojim ponašanje, što izgledom. Sve ovo rezultira time da devojčice u moru saveta koje moraju da prate da bi bile dovoljno dobre, izgube sebe.
…Osim ako se ne dogodi da roditelji puste dete da bude dete, dopuste svojoj curici da nosi odeću koju želi, trenira sport koji joj se sviđa i smeje se onoliko glasno, i trči onoliko brzo koliko ona to želi, a ne koliko jedan dečak smatra da je potrebno.
