Piše: prof. dr Aleksandar Jugović, redovni profesor Univerziteta u  Beogradu i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

Zavisnost (lat. addicere – dodeliti ili „robovati navici“) je bilo koje ponovljeno ponašanje, u vezi sa supstancama ili određenim aktivnostima, za koje se osoba oseća primoranom da ga nastavlja bez obzira na stvaranje negativnih posledica koje ono ima na život određene osobe ili drugih ljudi iz bliskog okruženja. Čovek može biti zavistan od psihoaktivnih supstanci (droga, lekovi, alkoholna pića) ali i sadržaja i aktivnosti (internet, video-igre, kockanje, jedenje, seks, rad, kupovina itd). 

Svaki tip zavisnosti ima pet osnovnih elemenata:

• preokupacija određenim ponašanjem;
• oslabljena kontrola nad ponašanjem;
• ponovno započinjanje štetnog ponašanja nakon prekida;
• žudnja, nezadovoljstvo i razdražljivost kada supstanca ili aktivnost nije odmah dostupna;
• negativne posledice na individualnom, porodičnom, profesionalnom i socijalnom planu. 

U tradicionalnim pristupuma razumevanja nastanka zavisnosti ono je tumačeno kao moralna slabost, lični izbor osobe ili kao hedonistička težnja. Savremena humanistička gledišta potenciraju važnost poznavanja faktora rizika uže socijalne sredine u koje spadaju negativna iskustva u detinjstvu i trauma. U shvatanju uzroka zavisnosti zato ne treba krenuti od pitanja zbog čega je nastala zavisnost, već zbog čega je prisutna emocionalna bol. 

Brojna savremena istraživanja pokazuju da verovatnoća razvoja zavisnosti raste kako se povećava broj negativnih iskustava u detinjstvu. Ona su česti prethodnici rane upotrebe psihoaktivnih supstanci i razvoja težih oblika zavisnosti

Koji su ključni pokazatelji negativnih iskustava u detinjstvu? To su tri ključna: 

1)  psihičko, fizičko i seksualno zlostavljanje;
2)  fizičko i emocionalno zanemarivanje;
3) porodične disfunkcionalnosti kao što su život sa roditeljima koji su imali teže mentalne probleme, suicidalnost u porodici, roditelji koji zloupotrebljavaju ilegalne PAS, roditelj koji je u zatvoru ili pritvoru, razvod ili smrt roditelja i prisustvovanje scenama porodičnog nasilja.

Šta je trauma? Trauma obično ima sledeće elemente:
1) određeni događaj ili seriju događaja;
2) pojedinac te događaje doživljava kao fizičku ili emocionalnu povredu koja preplavljuje aktuelni trenutak;
3) događaj ima dugoročne negativne efekte na funkcionisanje pojedinca u sferama mentalnog, fizičkog, emocionalnog, socijalnog i duhovnog blagostanja. 

Trauma oštećuje uobičajenu adaptaciju čoveka na životne okolnosti i utiče na osećaj bespomoćnosti i gubitka kontrole nad ponašanjem i životnim zahtevima. Ona može dovesti do poremećaja biopsihosocijalnog funkcionisanja ali i rada mozga, naročito u regijama koje su povezane sa emocijama.
Prema ovakvom gledištu zavisnost primarno potiče iz emocionalnog bola koji ima izvore u negativnim životnim iskustvima koja su tokom odrastanja obeležena različitim oblicima zlostavljanja, pre svega u primarnoj porodici. Iskustva nezadovoljavanja potreba od roditelja na ranom uzrastu, poniženja, neprihvatanja, neželjenosti, napuštanja, gubitaka, fizičkog i seksualnog nasilja i drugi oblici trauma i stresa, jesu bazični izvori emocionalnih poremećaja u adolescenciji i kasnije u odraslom dobu.

Iza najčešćih motiva za upotrebu droga stoje emocionalni poremećaji, tuga, osećanje beznadežnosti i socijalni strah. Zato je zavisnost u značajnoj vezi stanjima kao što su anksioznost i depresivnost. 

U korenu svih zavisnosti stoji emocionalna bol koja oblikuje neurobiologiju adikcije u mozgu. Kao reakcija na takva emocionalna iskustva, upotreba droga je jedna vrsta „zaštite od bola” i samolečenja. Droga na taj način postaje, kako sjajno piše Gabor Mate, emocionalni anestetik, „protivotrov” osećanju praznine, „tonik” protiv otuđenja i osećaja neadekvatnosti ili „olakšatelj” stresa. 

Efekti negativnih iskustava u detinjstvu oštećuju kapacitet osobe da razvija adekvatne strategije prevazilaženja problema. Mnoga zavisnička ponašanja služe pokušajima samoumirivanja i samolečenja različitih neprijatnih simptoma ili mentalnih stanja. Težeći da prevaziđe posledice traume, osoba ne konzumira alkohol i druge psihoaktivne supstance sa ciljem dostizanja euforije, već da bi se osetila „normalno“ i da bi pokušala da „anestezira“ neprijatna osećanja. 

Zavisnost nastaje kao posledica toga što kroz interakciju sa starateljem, dete nije usvojilo koncept brige o sebi, niti je razvilo sposobnost emocionalne samoregulacije, bazične odvojenosti, emocionalne zrelosti i samopoštovanja. Ovo, bar delimično, pruža odgovor na pitanje odakle potiče samodestrukcija osoba sa zavisnosšću.

Zašto je to tako?

Ljudi imaju tendenciju da ponavljaju one aktivnosti koje su im bile prijatne. Frojd lucidno tvrdio da je osnovni motiv čovekovog ponašanja da izbegne bol. Čovekova priroda teži stvaranju situacija bez nelagoda, a droge ili kockanje su jedan od mogućih brzih načina otklanjanja napetosti. Očekivanja i iskustva od upotrebe droga ili alkoholnih pića mogu razviti želju da se ona uzimaju u različitim psihičkim stanjima i socijalnim situacijama. Tako se doživljava trenutni ali i lažni osećaj spokojstva, samouverenosti i izbegavanja bola. Razvoj zavisnosti pokazuje kako se princip zadovoljstva pretvara u tegobno stanje i psihofizičko i socijalno propadanje.  

U promociji ovakvog pristupa zavisnosti koje je zasnovano na poznavanju traume iz detinjstva bitno je širenje javne i stručne svesti o tome da trauma ima izrazito negativan uticaj na pojedince. Zato je važno prepoznati znakove i simptoma traume kod korisnika koji su zavisni od alkoholnih pića, droga ili kockanja. 

Na planu politika prema zavisnosti, ključno je integrisati znanja o traumi u programe i prakse koji treba da budu bazirani na izbegavanju retraumatizacije korisnika što se može (ne)namerno desiti kada stručni radnici osuđivanjem reaguju na otpore i potrebe korisnika tokom tretmana.

Uprava za mentalno zdravlje i zloupotrebu supstanci u SAD je definisala grupe principa po kojima treba da deluju stručnjaci u okviru sistema koji rade sa zavisnicima. To su:
1) stvaranje osećaja sigurnosti i izgradnja odnosa poverenja, otvorenosti i saradnje tokom tretmana što može pružiti korisniku osećaj prihvaćenosti koji možda nikada nije imao tokom života;
2) negovanje samopomoći kod korisnika kao važnog alata u širenju nade koja obezbeđuje put ka oporavku;
3) osnaživanje korisnika uz uvažavanje njegovih kulturnih i rodnih specifičnosti.

Ovakav pristup bi trebao da bude integrativan, kroz tretman traume i zavisnosti kao povezanih problema i holistički pristup potrebama pojedinaca koji su razvili zavisnost.

Korišćena literatura za pisanje ovog rada i za šire čitanje na ovu temu:
Carliner, H., Keyes, K. M., McLaughlin, K. A., Meyers, J. L., Dunn, E. C., & Martins, S. S. (2016). Childhood trauma and illicit drug use in adolescence: A population-based national comorbidity survey replication – adolescent supplement study. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry, 55(8), 701-708.
Bogetić, D., Jugović, A., & Merdović, B. (2023). Adverse childhood experiences as risk factor for the development of substance addiction. Kultura polisa, 20(2), 17–38.
Mate, G. (2019). U svetu gladnog duha: bliski susret za zavisnošću. Kontrast izdavaštvo.
Maté, G. (2012). Addiction: Childhood trauma, stress and the biology of addiction. Journal of Restorative Medicine, 1(1), 56-63.
Maté, G. (2022). Beyond the medical model: Addiction as a response to trauma and stress. In Evaluating the brain disease model of addiction (pp. 431-443). Routledge.