Piše: Nada Šarac, specijalna pedagoškinja i član Saveta Centra za nestalu i zlostavljanu decu

…Ključne postavke efektivnog programa podrške porodici su : SLUŠANJE – POŠTOVANJE – POVERENJE – POMOĆ

Uprkos razlikama koje među stručnjacima postoje u pogledu pojedinih aspekata rada sa decom sa problemima u ponašanju/ u sukobu sa zakonom, svi su saglasni da je porodica jedan od najznačajnijih  faktora za postizanje pozitivnih promena i ostvarivanje ciljeva postavljenih u radu sa detetom. Takođe, mnoga istraživanja pokazuju da je nivo i kvalitet participacije roditelja u velikoj meri povezan sa konačnim ishodima programa tretmana. Istovremeni rad sa detetom i rad sa roditeljima na unapređenju njihovih vaspitnih kompetencija je preduslov trajnosti i održivosti postignutih promena.

Usmerenost na porodicu zasniva se na nekoliko osnovnih postulata:

• porodica, a ne stručnjak je konstanta u detetovom životu
• detetu je najbolje pomagati kroz razumevanje njegove porodice i zajednice u kojoj porodica živi
• neophodno je uspostaviti saradnju sa porodicom i kontinuirano raditi na unapređenju te saradnje
• važno  je poštovati izbore i odluke porodice 
• potrebno je uvažavati i osnaživati porodične snage 
• neophodno je steći poverenje od strane porodice.

Roditelji mogu odabrati da učestvuju na više načina, odnosno na više različitih nivoa u programima namenjenim deci u sukobu sa zakonom/deci sa problemima u ponašanju. Često roditelji “ostaju po strani” i svoju participaciju limitiraju na problem deteta i rada sa njim uz eventualno davanje sugestija u pogledu ciljeva za dete koje žele da ostvare. Najveći broj porodica sa velikom ambivalencijom počinje sa nižim nivoima angažovanosti. Međutim, ako je takva angažovanost prihvaćena i negovana od strane programskog osoblja njihova saradnja se može razvijati do najviših nivoa ovog kontinuuma.  

Tri su ključne oblasti rada kada je reč o osnaživanju roditelja i mogućnostima podrške porodici :

• Roditeljska rezilijentnost – sposobnost prevladavanja stresa i funkcionisanje uprkos izazovima, teškoćama i traumama.
• Roditeljska kompetentnost – kvalitet interakcije između roditelja i dece koje omogućavaju detetu razvoj sposobnosti da jasno komunicira, prepoznaje i reguliše svoje emocije, kao i da uspostavlja i održava odnose sa drugima. Razumevanje razvoja deteta i potrebnih roditeljskih strategija za podršku fizičkom, kognitivnom, socijalnom i emotivnom napretku i razvoju.
• Socijalna povezanost – sposobnost izgradnje i očuvanja pozitivnih odnosa, koji obezbeđuju emocionalnu, praktičnu, informacionu i duhovnu podršku.

Podrška rezilijentnosti roditelja

Krize su normalan deo funkcionisanja svih porodica, a posebno porodica koje su na različite načine ugrožene ili su u riziku i imaju potrebe za podrškom od strane različitih službi i ustanova. Krize se često ne mogu predvideti, niti stručnjaci mogu u potpunosti eliminisati mogućnost dešavanja kriza u životima porodica sa kojima rade. Ono što mogu da urade je da pomognu roditeljima da te krize podnose, odnosno, da se sa njima nose na način koji neće negativno uticati na njihove roditeljske sposobnosti i razvoj njihove dece. Rezilijentni roditelji su sposobni da prepoznaju teškoće i uhvate se u koštac s njima, a da pri tom održe pozitivan stav, imaju strpljenja za svoju decu, ne prenose svoje frustracije na njih i ne ponavljaju negativne obrasce koje su naučili u svojim porodicama porekla. Zadatak stručnjaka koji pruža podršku je da pomogne roditeljima da se osećaju bolje, da prepoznaju svoje snage, razumeju načine na koje se suočavaju sa teškim životnim situacijama i nauče veštine koje će im omogućiti da se sa krizama nose na konstruktivan način. U tom smislu aktivnosti stručnjaka koji rade sa roditeljima mogu biti višestruke i odvijati se na različitim nivoima: od neposrednog kontakta sa roditeljima koji podrazumeva fokus na snage do struktuiranih socio-edukativnih i savetodavno-terapijskih aktivnosti.

Podrška porodicama u ovoj oblasti treba da podrazumeva:

• Stavljanje do znanja porodicama da su njihovi napori vrednovani, da ih cenimo i uvažavamo 
• Uvažavanje porodičnih različitosti, kao što su rasa, jezik, kultura, istorija i pristup roditeljstvu
• Obebeđivanje empatične podrške koja ohrabruje proaktivne odgovore na suočavanje sa stresom
• Pomaganje roditeljima da razumeju kako da zaštite svoje dete tokom stresnih perioda

Aktivnosti podrške podrazumevaju:

• Interakciju s roditeljima koja je zasnovana na snagama, uvažava i podržava ih kao ličnosti i kao roditelje
• Osnaživanje roditelja da prepoznaju dosadašnje obrasce i planiraju kako će se suočavati sa stresorima
• Pomoć roditeljima u izgradnji veština koje će im pomoći tokom kriza kroz obezbeđivanje načina da uče i vežbaju te veštine u svakodnevnim okolnostima

Razumevanje problema roditelja u oblasti rezilijentnosti je važno za stručnjake koji rade sa porodicama, zato što im omogućava da razviju perspektivu u radu koja može biti osnažujuća za roditelje. S druge strane, ovo ne znači da svi  treba da budu angažovani na terapijskom radu sa roditeljima, jer to podrazumeva veoma složen i kompleksan proces za koji je potrebno imati adekvatna znanja i veštine. Ono što mogu da urade je da definišu oblasti u kojima je roditeljima potrebna podrška, procene svoje kapacitete u odnosu na to i isplaniraju aktivnosti na njihovom osnaživanju. U slučajevima kada roditelji manifestuju ozbiljnije probleme u psihičkom funkcinisanju (depresija, zavisnost, teži oblici anksioznosti i sl) treba ih uputiti na službe koje time mogu adekvatno da se bave. 

Kao što je već spomenuto, rad na razvoju rezilijentnosti podrazumeva nekoliko nivoa mogućnosti: 

Prvi nivo odnosi se na neposrednu komunkaciju sa roditeljima, koja je fokusirana na snage, puna poštovanja i uvažavanja kulturoloških različitosti i specifičnosti roditeljskog stila. Ovaj nivo bi trebalo primenjivati sa svim roditeljima i on podrazumeva umerenu uključenost roditelja u rad pružaoca usluge. 

Drugi nivo se odnosi  na specifične intervencije savetovanja roditelja koji podrazumeva da su roditelji prepoznali potrebu za podrškom u prepoznavanju stresnih situacija i da su voljni da rade na sopstvenim teškoćama i unaprede svoje veštine za prevladavanje stresa i kriznih situacija. 

Treći nivo odnosi se na organizaciju grupnih socio-edukativnih ( i savetodavno -terapijskih) aktivnosti za roditelje iz oblasti razvoja specifičnih veština, kao što su organizacija vremena, rešavanje problema, uspostavljanje i održavanje granica, komunikacijske veštine, kontrola emocija i sl. 

U oblasti razvoja rezilijentnosti važno je imati na umu princip ’’malih ali značajnih promena’’. Uloga stručnjaka u sistemu je uloga ’’agenta promene’’ koji na osnovu adekvatne procene i identifikovanih oblasti u kojima je potrebna intervencija ima spobnost da brzo reaguje (princip uvremenjenosti), pruža informacije i modelira stavove, uverenja i ponašanja koja utiču na rezilijentnost roditelja.

Teškoće u razvoju pozitivnih odnosa sa roditeljima mogu da nastanu iz različitih razloga, a najčešće su uzrokovane negativnim stavovima roditelja prema stručnjacima/pružaocima usluga koji se reflektuju kroz defanzivnost i otpor. Zato je važno uložiti dodatan napor da se porodice osećaju dobrodošlo i prihvaćeno, odnosno:

• da ih stručnjak sluša
• da ih poštuje
• da mogu da mu/joj veruju
• da će dobiti pomoć za probleme sa kojima se suočavaju 

U oblasti osnaživanja roditelja posebno je važno usvojiti pristup koji podrazumeva svest o tome da stručnjak postaje deo (porodičnog) sistema i da sve interakcije u koje ulazi sa porodicom, u zavisnosti od njihovog kvaliteta,  mogu biti intervencije za razvoj roditeljskih snaga. Zato je uspostavljanje partnerskog odnosa sa roditeljima ključno, kao i razumevanje da su oni eksperti za rešavanje sopstvenih problema. Ono što pristup NE podrazumeva je normalizovanje negativnih i rizičnih ponašanja, ali da bi se došlo do mogućnosti da se ovakva ponašanja modeluju neophodno je ostvariti odnos poverenja i uvažavanja. Zadatak stručnjaka je da prepozna roditeljske snage i da pomogne roditeljima da ih i oni prepoznaju, kako bi mogli da na njima grade napredak, razviju nove veštine i integrišu ih u svoj repertoar ponašanja. Teme kao što su zapostavljanje, nasilje, netretirani problemi u mentalnom zdravlju, zloupotreba supstanci, treba da budu predmet otvorenog razgovora sa članovima porodice, sa jasnim porukama o njihovm štetnom uticaju na dete.

Preporuka literature:

Mandić, T (2022 ) Rezilijentnost- Umeće prevladavanja teških životnih izazova

Mirović, T. (2010) Rane Maladaptivne sheme – sheme koje prave problem

Stričević, I. (2011) Jačanje roditeljskih kompetencija kroz programe obrazovanja roditelja