Novi projekat Fondacije Tijana Jurić, edukativna predstava na mađarskom jeziku „Mindig más a hibás“ namenjena učenicima osnovnih škola, dobila je izuzetne ocene publike nakon premijernog izvođenja.

Osim što su predstave koje obrađuju nasilje kao osnovnu temu retke, odsustvo scenografije, način komunikacije između glumaca i njihovo ponašanje na sceni, ponudili su gledaocima nešto novo. Reč je o drugom projektu koji je Fondacija Tijana Jurić prilagodila na mađarskom jeziku sa željom da prevencija i edukacija budu dostupne svoj deci, bez obzira kojim jezikom govore. Tako će se predstava u narednom periodu izvoditi u svim školama u kojima učenici govore mađarskim jezikom. U razgovoru sa režiserom predstave, glumcem Belom Kallo, saznajemo kako su tekle pripreme i kojim segmentima je poklonjeno najviše pažnje. 

Predstava „Mindig más a hibás“ izvedena je premijerno u subotičkom pozorištu Kostolanji Deže. Da li su Vaša očekivanja ispunjena kada je prvo izvođenje u pitanju?

Bela Kallo: Premijeri su prethodile ozbiljne pripreme, bio je to dug proces koji je obuhvatio planiranje, dramaturški i autorski rad. Kod jedne ovakve predstave koja ima eduktivan karakter, nije dovoljno ispuniti samo estetsku i sadržajnu formu, već se naročito treba posvetiti onim elementima koji imaju direktan uticaj na publiku. Nije svejedno kakve će promene predstava izazvati u mladima, na kakvo razmišljanje će ih naterati, i koje će pouke izvući nakon odgledane predstave. Uzimajući u obzir sve ove parametre, mogu reći da je prvi susret sa publikom bio uspešan. Sva mišljenja i utisci koje sam čuo, govorila su o tome da je jedna ovakva predstava trenutno „deficitarna roba”, kako u pozorišnom, tako i u javnom životu. Zadovoljan sam. Pravi izazov je tek pred nama, jer počinje period kada će ciljna publika, odnosno veliki broj mladih, moći da vidi predstavu.

Predstava je urađena na osnovu prvobitno adaptirane predstave „Krivac je tamo negde“ autora Vladimira Grbića. Da li se srpska i mađarska verzija razlikuju, i po čemu?

Bela Kallo: Sama priča je ista kao u srpskoj verziji. Dešavanja se odvijaju u jednom danu, kroz glavne likove – Leu, Davida i njihov krug prijatelja. Neke osnovne situacije smo zadržali, naročito one za koje smo smatrali da svojim delovanjem doprinose priči. Međutim, dodato je mnogo detalja i stvari za koje smo smatrali da će ojačati karaktere, probleme koji tokom predstave isplivavaju na površinu. Pojačali smo liniju humora i tako izazvali ironiju i mogućnost „naslađivanja“ nad sopstvenim životima. Nakon odgledane srpske verzije, pokušali smo da dopunimo nedostatke, a da kvalitete pojačamo. Ubacili smo takve dramaturške zahvate koji omogućavaju ostvarenje pozorišta u pozorištu. Šarolikost, dubinu karaktera, potvrdu izdeljenosti priče. Slobodno smo koristili postojeći materijal, dobili smo dozvolu autora Vladimira Grbića.

Koju ste poruku ovom predstavom želeli da prenesete deci i mladima?

Bela Kallo: Nije bila namera da prosledimo bilo kakvu poruku. Postavili smo pitanja, otkrili činjenice, predstavili smo trenutno stanje u kom se društvo nalazi, formirali smo situacije u kojima mladi mogu da prepoznaju sebe, ali odgovore nismo želeli da damo. Glumci su moguće odgovore na problematiku izvodili kao svoja mišljenja, ali nikad kao apsolutnu istinu, više kao mogućnost. Predstava treba da vaspitava mlade tako da sami razmišljaju, donose odluke, budu samostalni. Naša namera je bila da se gledaoci lako poistovete sa problemima, da se prepoznaju, a možda i da nakon predstave, uz odgovarajuću stručnu pomoć, dobiju konkretne odgovore na određene životne situacije.

Ova predstava se razlikuje od klasičnih pozorišnih izvedbi – ima edukativan karakter, namenjena je strogo ciljnim grupama, izvodi se u učionicama bez scenografije. Da li ste ranije radili slične projekte?

Bela Kallo: Da, pripremao sam slične predstave tokom karijere i iskustvo mi je puno pomoglo. Sve se češće rade predstave koje se izvode u učionici. Generalno, nedostatak sredstava ili želja idejnog autora da nema puno scenografije, za mene uvek predstavlja izazov, jer tada u potpunosti mogu da se oslonim na svoju kreativnost.

Da li pozorište vidite kao jedan od načina kojima se možemo približiti deci i naučiti ih kako da prepoznaju nasilje i izbore se protiv tog velikog društvenog problema?

Bela Kallo: Pozorište je jedna od najživljih stvari, i po mom mišljenju, ništa ne može da ga zameni. Predstavlja jedan od najefikasnijih načina komunikacije kojim se obrađuju sve životne teme, pa tako u ovom slučaju i nasilje. Pozorište ispunjava svoju misiju sve dok postoji sistem odnosa između gledaoca i autora.

Da li Vas je ova predstava motivisala da i u budućnosti sa Fondacijom Tijana Jurić radite na edukativnim projektima?

Bela Kallo: Pre svega, izuzetno sam zahvalan za poziv. Pored toga što je učešće u ovom projektu predstavljalo i stručni izazov, za mene je bitnije to što sam bio u prilici da učinim nešto za opšte dobro. Ako u nekom narednom projektu tim Fondacije bude tražio moje angažovanje, vrlo rado ću se odazvati, istakao je Kallo na kraju razgovora.

Bojana Latinović

Foto: Fondacija Tijana Jurić