Petak, 08. avgust 2014. godine, proglašen je za dan žalosti u Subotici povodom Tijanine smrti.
U 15 časova u Osnovnoj školi “Ivan Goran Kovačić“ u Subotici, u organizaciji škole i drugarica i drugova, održana je komemorativna sednica koju je otvorila direktorka škola Jelena Sivč Veljanović i uz prikazani snimak Tijaninog oproštajnog maturskog govora, istakla simboliku ovog tužnog i tragičnog događaja, da se Tijana dva meseca pre toga u svom govoru ispred generacije oprostila od škole, a danas se škola oprašta od nje.
Pročitano je i oproštajno pismo Tijanine učiteljice Ružice Brašovan i razrednog starešine njenog razreda VIII/1, profesora Nenada Mirkova, a u ime učenika škole, poslednji školski pozdrav uputila joj je njena drugarica Una Aleksić, pesmom Miroslava Mike Antića “Posle detinjstva“.
Dvanaest sveštenika i kaluđera Eparhije Bačke je u 16 časova služilo opelo i čitalo molitvu za pokoj duše ubijene Tijane u Srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg.
U 17 časova, uz oglašavanje crkvenih zvona u Subotici, krenula je pogrebna povorka od crkve do subotičkog pravoslavnog groblja u Dudovoj šumi, a kolonu od nekoliko hiljada članova porodice, rodbine, prijatelja, poznanika, sugrađana i onih koji je nisu poznavala a koje je užasna nesreća duboko potresla, predvodili su Tijanina sestra Saška, dvojica drugova iz Bajmoka i kum iz Mišićeva, dok je iza njih išlo dve stotine njenih uplakanih školskih drugarica i drugova sa buketima cveća.
Sahrani su prisustvovali i direktor policije Milorad Veljović, načelnik subotičke policije Borivoj Mucalj i svi inspektori koji su radili na slučaju.
Na terase svojih stanova i ispred gotovo svake kuće, izašli su Subotičani, koji su suznih očiju pratili kolonu i odali poslednju počast Tijani.
Nekoliko hiljada ljudi stajalo je pored Tijaninog groba, a sve što se moglo čuti bila je samo tišina – Tijanina gromoglasna tišina.
Nad otvorenim grobom, slomljeni od bola, njeni roditelji, majka Mirjana i otac Igor i njena sestra Saška.
Od ubijene devojčice potresnim govorom o njenim željama i prekinutim nadama oprostio se Miloš Stanković, glumac subotičkog Narodnog pozorišta, koji je rekao: “Malo je reči koje bi opisale Tijanu, onakvu kakva je zaista bila. Njene velike plave oči, njenu lepotu, njen osmeh koji nije skida sa lica, njen optimizam. Bila je jedna pitoma, umerena petnaestogodišnjakinja koja je svakom ko bi je upoznao umela da se “podvuče pod kožu“, umiljata, nežna, krhka. Bila je izuzetno talentovana. Upisala je Srednju muzičku školu, smer violončelo i etnomuzikologiju. Naredne školske godine, njeno ime neće biti upisano u dnevnik. Njeno violončelo je zaćutalo, a njenu omiljenu pesmu iz stare riznice etno muzike “Zasp’o Janko pod jablanom“ neko drugi će pevati. Ali njen glas, talenat i njenu pesmu neće zaboraviti nikada oni koji su je znali. Kao što je opisao njen deda Mile “to je dete bilo veselo, orila se pesma u ovoj kući“.
Tijana je bila ponos svojim roditeljima Igoru i Mirjani. Kulturna, lepo vaspitana, nikada se nikome nije suprotstavljala. Volela je društvo i imala mnogo drugarica i drugova. I svi oni su bili njeni i dobri, a imala je i nekoliko najboljih. To je bila Tića.
Svi su čekali dvanaest dana da im se vrati. Njen ujak Milan kaže da je to bio jedan „predugi dan u paklu koji nikako ne prolazi“. Nadali su se da će je ugledati živu i zdravu. Za sve koji su je poznavali, život je stao 26. jula kada je nestala. Takav kraj za sve je neprihvatljiv. Ono što je doživela te kobne večeri ne zaslužuje niko na ovom svetu, a ne jedno nevino, neokaljano čisto biće kakva je bila Tijana.
Njeni drugovi napisali su pismo državnom vrhu Srbije da im pomognu da je pronađu. Njena mama Mirjana planirala je da napravi veliku žurku kada se Tijana vrati.
Uspomenu na Tijanu čuvaće njeni najmiliji, njeni prijatelji, čitava Srbija, Evropa… Njena slika obišla je kuglu zemaljsku.
“Lutko, ja sam rešen da večno sa tobom plešem”, pesma koju je tog, poslednjeg leta pevala, ostaće da odzvanja u našim ušima.
Kada su ove reči utihnule, muklu tišinu su kao sečivom, presekli bolni jauci Tijaninih roditelja i sestre Saške, koja je čvrsto stegla Tijaninu sliku uz reči “Mala si Tijana. Mala si da ideš!”. Neutešni otac Igor, bolnim kricima je ponavljao “Tijana, srećo tatina!“.
Uz sasluženje sveštenika i kaluđera, Tijana je sahranjena u 18 časova.
Na sanduku je pisalo “Živela petnaest godina”.
Na jednom od venaca njeni drugovi su napisali stihove njene omiljene pesme “Lutko, ja sam rešen da večno sa tobom plešem”.
Njene drugarice u drugovi su u 19 časova organizovali paljenje sveća kod “Zelene fontane“ na centralnom subotičkom trgu i na taj način joj poslali svoj poslednji pozdrav.
Hiljade ljudi je došlo i zapalilo na hiljade sveća, u znak sećanja na njen izgubljeni život, a nastavili su da dolaze i narednih nekoliko dana.
Od ruke do ruke među njenim vršnjacima išla je Knjiga žalosti u kojoj su joj oni upisivali oproštajne poruke.
Na Muzičkoj školi u Subotici visio je crni barjak, a velika Tijanina slika, postavljena na trgu, nijednog prolaznika nije ostavila ravnodušnim.
U isto vreme, u centru Bajmoka, na platou kod kruga ispred velike Tijanine slike, paljenje sveća su organizovali i Tijanine drugarice i drugovi i meštani Bajmoka.
Na mestu gde je pronađeno Tijanino zakopano telo, na napuštenoj deponiji na putu između Čonoplje i Alekse Šantića, ostavljani su buketi cveća, ikone i sveće.
Foto: Tijana.rs.