Miroslava Babić iz Subotice poslednji put videla je svoju kćerku kada je imala šest godina. Danas ima devet godina, ako je uopšte živa. Nadamo se da jeste. Ovo zloslutno pitanje nije nimalo retoričko, s obzirom na to da je Nora Arežina, njena kći, poslednji put viđena u Beču 2017. godine i to u društvu nepoznate osobe. Od tog trenutka,  jedna majka vodi svoju najveću životnu  borbu sa međunarodnim propisima, zakonima, protokolima, procedurama, savetima i uputstvima. Zamislite, na njenoj su strani i sudska rešenja, ali to i dalje ništa ne znači, ne znači onima koji odlučuju. Ona i dalje traži svoje dete.

Priča Miroslave Babić počinje dana kada je upoznala Milana Arežinu, svog budućeg supruga. U početku sasvim običan, normalan i pun ljubavi…Ali, nije dugo trajalo. Ubrzo  otkriva svoju drugu, tamnu, nasilničku stranu ličnosti i nožem nasrće na Miroslavu i njenu, tada četvorogodišnju devojčicu, Noru. To je dan koji je promenio sve.

  Miroslava pokreće tužbu za razvod braka. U maju, 2017. godine, Osnovni sud u Subotici presudio je u njenu korist i dodelio joj dete na staranje. Medjutim, još  istog leta Milan Arežina, u Budimpešti, odbija da potpiše saglasnost da se Nori izda (produži) srpski pasoš, otima dete i jednostavno s njim nestaje. Nije mu bilo teško da to realizuje, Nora ima i nemačko državljanstvo i to mu omogućava da dete praktično odvede gde mu je volja.

            Tog trenutka počinje agonija za Miroslavu, ali i Noru. Očaj, nemoć, nebrojene noći bez sna. Drama bez kraja. U slučaju kada je pojedinac nemoćan, na scenu stupa država. Ili bi tako trebalo da bude. S obzirom na to da su i Zakon i sva rešenja na strani Miroslave Babić, te da takvu odluku prihvataju i ostale evropske zemlje država Srbija stavlja Milana Arežinu na žutu poternicu Interpola. Formalno-pravno, učinili su sve što su mogli.

Da li su mogli još nešto?

Sada se više nego ikada govori o deci. Hajde da učinimo sve što možemo da pomognemo majci da vrati svoje dete. Borimo se za svoju decu, za budućnost. Za našu decu.

Vlada Arsić