Piše: Olivera Pejak Prokeš, sudija Apelacionog suda u Novom Sadu
Deca, kao posebno ranjiva populaciona grupa, uživaju posebnu zaštitu, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou.
Načelo najboljeg interesa deteta je kao primarno i vodeće načelo u oblasti prava deteta uvedeno u pravni sistem Republike Srbije ratifikacijom Konvencije UN o pravima deteta (1990. godine), kao i donošenjem Porodičnog zakona (2005. godine).
Najvažniji principi Konvencije o pravima deteta u zaštiti dečjih prava su: 1) nediskriminacija; 2) najbolji interes deteta; 3) zaštita prava na život, opstanak i razvoj; 4) poštovanje mišljenja deteta.
Iako odredbe Konvencije o pravima deteta ne sadrže definiciju načela najboljeg interesa deteta, u članu 3 stav 1, je propisano : „U svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije socijalne zaštite, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta su od prvenstvenog značaja“
Komiteta UN za prava deteta je stava da bi pristup država razvoju i razumevanju najboljeg interesa deteta trebalo da bude holistički, da bi, naime, trebalo uključiti detetov fizički, mentalni, duhovni, moralni, psihološki i društveni razvoj. Stoga je posebno izdvojio nekoliko elemenata relevantnih prilikom procene i utvrđivanja najboljeg interesa deteta: 1) mišljenje deteta; 2) identitet deteta, koji podrazumeva karakteristike kao što su pol, seksualna orijentacija, nacionalno poreklo, veru i verovanje, kulturni identitet i ličnost; 3) očuvanje porodičnog okruženja i održavanje tih odnosa; 4) briga, zaštita i sigurnost deteta ; 5) stanje ranjivosti ; 6) pravo na zdravlje.
Vodeći se odredbama Konvencije o pravima deteta i značenjem načela najboljeg interesa deteta, u odredbe Porodičnog zakona je inkorporirano ovo načelo, pa tako član 6 stav 1, propisuje da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, dok je u stavovima 2 i 3, propisana obaveza države da preduzima sve potrebne mere za zaštitu deteta od zanemarivanja, fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja, kao i od svake vrste eksploatacije, kao i da poštuje, štiti i unapređuje prava deteta. U ovom smislu, odnosi roditelja i deteta imaju i javnopravni karakter, jer je od javnog interesa da se prava deteta štite i unapređuju, a takođe i da se dete zaštiti od svakog vida zlostavljanja i eksploatacije.
U skladu sa opštom odredbom Porodičnog zakona da je svako dužan da se rukovodi ovim načelom, uspostavljena je i obaveza suda da je u sporu za zaštitu prava deteta, kao i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava, uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta ( član 266 st.1)
Poštovanje načela najboljeg interesa deteta u praksi je uslovljeno kapacitetima donosilaca odluka da tumače i primene ovo načelo u uslovima postojeće prakse. Naime, načelo najboljeg interesa deteta je uspostavljeno kao vid uopštene smernice, dakle, radi se o posebnom pravnom standardu, te je ostavljeno sudskoj praksi da ima kreativnu ulogu i da ovo načelo bliže odredi u svakom pojedinačnom slučaju. Načelo najboljeg interesa deteta prožima svako pravo deteta i važno je da sudska praksa izgradi stavove kojima će se rukovoditi prilikom odlučivanja u sporovima koja se tiču prava deteta.
Međutim, uprkos činjenici da je načelo najboljeg interesa deteta osnovno načelo kod odlučivanja u porodično-pravnim odnosima, njegova primena u praksi još uvek izaziva poteškoće. Obzirom da je to pravni standard, koji svoj sadržaj dobija u svakom slučaju posebno, uzimajući u obzir sve relevantne individualne okolnosti, sudovi prilikom odlučivanja imaju diskreciono pravo da odlučuju šta je u svakom konkretnom slučaju najbolji interes deteta. Pri tome je takođe bitno i da budu upoznati kako sa sudskom praksom najviših sudova u Republici Srbiji, tako i sa praksom i odlukama Evropskog suda za ljudska prava.
Tako je na primer, Evropski sud za ljudska prava, u predmetu Raban protiv Rumunije (predstavka 25437/08, 26.10.2010.) identifikovao tri odvojena interesa sa kojima se sudovi suočavaju kod donošenja odluka i koje moraju uravnotežiti. To su: 1.) interesi deteta 2.) interesi roditelja i 3.) interesi javnog poretka. Međutim, kada se odlučuje o pravima deteta, između ova tri interesa, uvek moraju prevladati interesi deteta.
Za sudsku praksu je veoma značajan i stav izražen u odluci Vrhovnog kasacionog suda Rev. 907/2017, da su elementi za procenu najboljeg interesa maloletnog deteta: „ pol i uzrast deteta, emotivna vezanost deteta sa roditeljem, razvojne potrebe deteta, naročito na planu obrazovanja, podobnost roditelja da vrše roditeljsko pravo, lično angažovanje i prepoznavanje potreba deteta.“
Osim toga, zaštita najboljeg interesa deteta podrazumeva i dužnost suda da detetu, ako je sposobno da formira svoje mišljenje, omogući da blagovremeno dobije sva obaveštenja koja su mu potrebna, da dozvoli detetu da izrazi svoje mišljenje i da mišljenju deteta posveti dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću deteta, te da mišljenje deteta utvrdi na način i na mestu koje je u skladu sa njegovim godinama i zrelošću, osim ako bi to očigledno bilo u suprotnosti sa najboljim interesom deteta. Pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili vršenju ili lišenju roditeljskog prava, sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270 Porodičnog zakona) .
Međutim, da li će sud prihvatiti mišljenje deteta prilikom donošenja konačne odluke u određenom sporu, zavisi od procene suda u svakom konkretnom slučaju. Naime, u svakom konkretnom slučaju se ocenjuje da li je mišljenje deteta u skladu sa njegovim najboljim interesom, pa je tako na primer, u odluci Rev 1048/08 Vrhovni kasacioni sud izrazio stav: „…. I pored opredeljenja maloletnog deteta da dalje živi sa majkom, timski zaključak stručnjaka Centra za socijalni rad je bio da se dete poveri ocu, jer njegove želje nisu u skladu sa njegovim potrebama, niti je to u njegovom najboljem interesu“.
Takođe je i Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da „pravo deteta da izrazi svoje vlastite stavove i mišljenje ne bi trebalo tumačiti kao da se deci daje bezuslovno pravo veta, čak i kada su 12 i više godina stara, bez uzimanja u obzir bilo kojih drugih faktora i bez sprovođenja ispitivanja koje ima za cilj utvrđivanje njihovih najboljih interesa.“ (C. protiv Finske, predstavka broj 18249/02 , stav 58).
Iako u oblasti zaštite dečijih prava možemo biti zadovoljni sadašnjim normativnim okvirom, koji je u skladu sa međunarodnim standardima, izazovi i problemi savremenog društva neminovno utiču na sve oblasti života, porodicu i decu, pa je neophodno da se profesionalci kontinuirano obučavaju i prate savremena dostignuća, da relevantne institucije unapređuju međusobnu saradnju, da se unapređuje i uspostavlja saradnja i sa nevladinim organizacijama, da bi se u punoj meri pružila adekvatna zaštita dečjih prava i pravilno procenili njihovi najbolji interesi. U sudskim postupcima, parničnim, krivičnim i prekršajnim, deca se mogu naći u različitim procesnim ulogama, (npr. stranke, svedoci, oštećeni, maloletni učinioci krivičnih dela), pa je i sudijama, tužiocima, advokatima, neophodno da steknu posebna znanja iz oblasti prava deteta, ali i veštine u komunikaciji sa decom, kao i da se kontinuirano obučavaju. Osim toga, za većinu ovih postupaka je propisano i načelo hitnosti, kao i načelo isključenja javnosti, zbog čega se već duže vremena nameće ideja o osnivanju posebnih, specijalizovanih, porodičnih sudova, koji bi imali kapacitet da u punoj meri pruže zaštitu najboljih interesa i dobrobiti dece.
