Atentat i pokušaj ubistva bivšeg predsednika i novog kandidata za vodeću političku ličnost SAD Donalda Trampa, koji se dogodio proteklog meseca na predizbornom skupu u Pensilvaniji, je događaj od globalnog značaja. Pored velikih političkih implikacija ovaj nasilni čin je važan i sa aspekta motiva atentata i okolnosti da ga je izvršila mlada osoba. Radi se o mladiću od 20 godina, Tomasu Metjuu Kruksu, osobi koja je bila „ispod radara“ bezbednosnih službi SAD. Kruks je nakon pucanja iz automatske puške ubijen od naoružanog pripadnika obezbeđenja Donalda Trampa.
Ono što su mediji preneli o počiniocu u prvom danu nakon atentata jeste nekoliko njegovih ličnih karakteristika. „Blago neobičan“ u ponašanju tokom školovanja, nepopularan u grupi, usamljen, žrtva vršnjačkog nasilja u školi, neuspešan u pokušaju da se upiše u školski streljački klub, solidan u akademskim postignućima, zaposlen u kuhinji staračkog doma, član lokalne streljane. Nema indicija da je imao ozbiljne mentalne teškoće. Njegov otac je posedovao legalno kupljenu pušku koju je koristio u pokušaju ubistva. U Kruksovom automobilu i kući pronađen je materijal za pravljenje bombi. Na društvenoj mreži je ostavio video poruku da mrzi Trampa.
U prvim analizama događaja, koji je doveo do ranjavanja Donalda Trampa i ubistva jednog posetioca predizbornog skupa u gradu Batleru u Pensilvaniji, FBI je ocenio da Kruks, verovatno, nije imao saučesnika i da je delovao sam. Naravno, ovakvi događaji uvek bude sumnje u zvanična tumačenja organizovanosti i motiva napada. Takođe, FBI je Kruksov čin ocenio kao domaći teroristički akt.
Ono što je ovde značajno jeste pitanje kako se kod mladih osoba razvija takav vid mržnje koji dovodi do krajnje ekstremnih nasilnih ponašanja indukovanih političkim i ideološkim uverenjima. Zato će ovaj tekst biti usmeren ka objašnjenjima koji mogu pomoći da se ovaj događaj i druge slične nasilne aktivnosti bolje razumeju. Mladi su po prirodi uzrasta izloženi većim negativnim uticajima za razvoj nasilnog ekstremizma jer se nalaze u procesu intezivne političke socijalizacije i traženja jasnog društvenog (samo)identiteta.
Šta je ekstremizam?
Izvorno, pojam ekstremizma se odnosi na doslednost, krajnost, nepopustljivost u idejama ili aktima. Ekstremističko ponašanje je prisutno u politici, ekonomiji, sportu, na društvenim mrežama, unutar vršnjačkih grupa, itd. U političkom smislu, o kome se ovde govori, ekstremizam jeste kontekst političkog nasilja i rezultat procesa individualne i grupne radikalizacije. Iza ekstremizma stoji sistem uverenja koji služi formiranju i opravdanju nasilnih ponašanja. Ta ponašanja su usmerena ka drugim rasnim, verskim, etničkim, političkim ili socijalnim grupama koje se doživljavaju kao neprijateljske. Ekstremizam je sistem političkih uverenja koja se suprotstavljaju osnovnim vrednostima demokratskog društva poput prihvatanja različitosti i tolerancije. Da bi se ekstremizam jasnije odredio koristi se i pojam nasilnog ekstremizma. To su akti upotrebe nasilјa radi realizacije političkih cilјeva koji uklјučuju i terorizam.
Šta je radikalizacija?
Radikalizacija se odnosi na proces koji dovodi do toga da su određena politička uverenja praćena spremnošću pojedinca da na direktan način daju podršku ili budu angažovani u činovima nasilja. Spremnost na akt nasilja koje se doživljava kao jedino sredstvo u političkom delovanju jeste krajnji ishod procesa radikalizacije. Radikalizacija je, zato, proces usvajanja ekstremnih pogleda i ponašanja do tačke kada se upotreba nasilja od radikalizovane osobe smatra legitimnom. Proces radikalizacije se odvija postepeno kroz usvajanje određene ekstremističke ideologije a nekada i kroz pristupanje radikalizovanoj grupi.
Najveći broj (procena oko 95%) terorističkih napada se planira i sprovodi u grupnim aktivnostima. No, jedan deo terorističkih napada se dešava od individualno radikalizovanih pojedinaca koji se posebno teško otkrivaju od bezbednosnih službi. Osim toga, i radikalizacija i terorizam se odvijaju uz upotrebu savremenih tehničkih sredstava masovne komunikacije. Koristeći tehnologiju i društvene mreže lakše se indoktriniraju i regrutuju simpatizeri i potencijalni članovi ekstremističkih grupa.
Koje grupe mladih su u većem riziku da uđu u proces radikalizacije?
U rizične grupe mladih za razvoj nasilnog ekstremizma spadaju one koje imaju iskustva socijalne isključenosti, diskriminacije, frustracije zbog nerealizovanih ličnih očekivanja, socijalne deprivacije, marginalizacije, kulturne neintegrisanosti, slabih ekonomskih šansi, nedostupnosti socijalnih prava i obrazovanja, nasilnih migracija i uključenosti u nelegalne ekonomske poslove.
Kakav društveni kontekst pogoduje radikalizaciji dela mladih?
To je kontekst u sadejstvu društvenih prilika i medija. Radikalizacija koja vodi ka nasilju je uglavnom povezana sa društvenim krizama i tenzijama. Karakteristike onih društava koje proizvode velike nejednakosti u sferi političkih, etničkih i kulturnih prava, a pre svega u sferi ekonomskih mogućnosti za mlade, što za posledicu ima porast nesigurnosti i straha od gubitka životnih šansi, stvaraju povećan rizik od nastanka radikalizacije.
Društveni kontekst je vezan i za političku stvarnost koju mladi mogu opažati kroz „diskreditovane vlasti“ ili percepcije da je unutrašnji ili međunarodni politički poredak nepravedan i neprijateljski raspoložen prema određenim delovima društva ili čitavim etničkim grupama. Takođe, prisutnost „proaktivnih“ ekstremističkih gledišta u zajednici i dehumanizacija političkih protivnika obično obeležavaju atmosferu pre ekstremnog političkog nasilja.
Radikalizacija je uvek medijski posredovana, a posebno preko TV stanica, internet portala i izrazito negativnih narativa o određenim političkim partijama i ličnostima. Mediji su potencijalni prostor demagogije i širenja ekstremističkih uverenja kroz demonizovanje „neprijatelja“ i stvaranje uloge žrtve od „naših“. Posebno društvene mreže lako šire ideje o superiornosti određene političke ili verske grupe. Time se podstiče stvaranje uverenja o „ideološkoj čistoti moje grupe“ i emocionalizacije u vidu mržnje prema „političkom protivniku“.
Koji su pokazatelji radikalizacije kod mladih?
Radikalizacija je proces koji se odvija kroz dve grupe pokazatelja koji su bitni i sa aspekta rane identifikacije radikalizovanih pojedinaca. To su bihejvioralni, poput promena u ponašanju i izgledu i kognitivni, u vidu izražavanja određenih mišljenja, verovanja i stavova.
Bihejvioralni pokazatelji radikalizacije su:
– prekidanje veza sa porodicom i prijateljima i vidljivo socijalno povlačenje;
– uočljive promene u izražavanju verskih rituala i drugih svakodnevnih navika;
– izloženost uticaju ideoloških vođa i regrutera ekstremističkih grupa;
– prihvatanje ekstremne političke retorike;
– posedovanje ili distribucija ekstremističke literature i propagandnih sadržaja;
– organizovanje, vođenje ili prisustvovanje protestima sa ciljem pružanja podrške ekstremističkim idejama i ciljevima;
– kontakt sa ekstremističkim grupama ili članstvo u njima i uključenost u kriminalne aktivnosti;
– učešće u vojnim borbama i vojnoj/streljačkoj obuci;
– kupovina i posedovanje oružja i materijala za sprovođenje nasilnog čina.
Kognitivni pokazatelji radikalizacije su:
– izražavanje dihotomnog pogleda na svet – „mi-oni“;
– iskazivanje političke mržnje, nulte tolerancije na različitosti i potpuno odbacivanje legitimiteta vlasti ili političkih partija;
– negativni narativi prema određenim grupama kao što su manjinske zajednice i druge etničke, verske i političke grupe;
– širenje ideje o nužnosti nasilnih političkih promena;
– otvoreno izražavanje podrške nasilnim i terorističkim organizacijama i ciljevima;
– iskazivanje stavova koji nedvosmisleno podržavaju političko i socijalno nasilje.
Navedeni pokazatelji jesu indikativan skup potencijalnih znakova koji ukazuju na veću verovatnoću radikalizacije, ali ne i na nužnost da će se ona razviti. Razlog tome je što se faktori rizika nalaze u međudejstvu i sa faktorima zaštite, kao što su: socijalne kompetencije, nivo samopoštovanja, podrška od strane odraslih, prosocijalno i neekstremističko okruženje, itd.
Kako se razvija proces radikalizacije?
Radikalizacija se, obično, razvija postepeno kroz delovanje društvenih pokreta i ideologija koji mladima daju tumačenja političke stvarnosti. Ovaj proces se može odvijati samostalno, kroz grupu, širu organizaciju i uz posredstvo različitih medija. Pojedinici koji su izloženi političkoj socijalizaciji koja promoviše nasilni ekstremizam prolaze faze tokom kojih postepeno razvijaju svoje motive za nasilnim političkim delovanjem. To su četiri opšte faze:
1) izloženost određenom a nekada i novom pogledu na svet;
2) ideološko stvaranje značenja političkih problema i težnji grupe kojoj pojedinac pripada;
3) podsticanje grupnih priča o istoriji političkih sukoba, ugroženosti grupe, etičnosti borbe i legitimnosti nasilnog delovanja;
4) samoradikalizacija ili ulazak u nasilnu grupu.
Šta je samoradikalizacija ili fenomen „usamljenog vuka“?
Ovim konceptom se objašnjavaju nasilni ekstremizam i teroristički akti onih ljudi koji ne pripadaju terorističkim organizacijma. To su pojedinci koji čine politički motivisano nasilje ali bez direktne veze sa istomišljenicima i organizatorima ekstremističkih ataka. Radi se o osobama koje se samostalno radikalizuju i koje je teško, iz pozicije službi bezbednosti, otkriti u pogledu stepena motivisanosti i spremnosti za nasilje. Najpoznatiji slučaj (samo)radikalizacije u novijoj istoriji jeste onaj ekstremnog desničara Anders-a Behring Breivik-a iz 2011. godine koji je u omladinskom letnjem kampu socijaldemokratske omladine u Oslu ubio 69 i ranio 60 tinejdžera.
U savremenom društvu se procenjuje da je blizu 2% svih terorističkih napada izvršeno od „usamljenih vukova“. Iako je procenat nizak, način delovanja ovakvih pojedinaca stvara ozbiljne bezbednosne rizike, što smo videli na slučaju atentata na Donalda Trampa.
Samoradikalizacija „usamljenog vuka“ se objašnjava kao proces koga obeležavaju:
– traženje ličnog smisla u samožrtvovanju za više ciljeve;
– moralno uverenje da se nasilnim aktom izvršava „pravda“ i „osveta“ prema „političkom neprijatelju“;
– uticaj disfunkcionalne porodice, a posebno one u kojoj su bila prisutna agresivno-paranoična ponašanja roditelja;
– motivisanost i emocionalizacija određenom ideologijom;
– korišćenje interneta i cyber grupa za razvoj ideologije i samostalno osmišljavanje terorističkih akata;
– neke mentalne teškoće pojedinaca koji mogu biti jedan od faktora rizika („kap u čaši“) kao što su antisocijalni poremećaj ličnosti, opsesivno-kompulzivni poremećaj, šizofrenija i preterano samotnjačka priroda ličnosti.
Ka deradikalizaciji
Iz svega što je rečeno u ovom tekstu jasno je da prevencija radikalizacije mladih jeste kompleksan i stalni proces koji treba da uključuje različite politike i mere: od socijalne i ekonomske politike, redovnog obrazovanja, edukacija, upotrebe medija do delovanja obaveštajne i policijske službe i krivično – pravnog sistema. Nasilni ekstremizam i terorizam izazivaju velike društvene strahove i jedan su od najvećih izazova savremenih društava. Iako o nasilju užih grupa nije lako govoriti kada živimo u globalnom društvu u kome velike sile manipulišu određenjem političkog nasilja i kada nenasilje još nije shvaćeno kao nužnost civilizacije. No, kada god pokušavamo da objasnimo političko nasilje i ekstremizam ne znači da ga na bilo koji način opravdavamo. Ako ga ne objašnjavamo, niti ćemo naučiti o prirodi društvenog nasilja, niti o tome kojim vrednostima treba da težimo u društvu XXI veka.
