Od osnivanja Fondacije „Tijana Jurić“, brojni književnici latili su se pera ne bi li žal nad izgubljenim, nevinim dečijim životima, pretočili u trajna svedočenja onoga sa čim se ljudsko biće u današnjici suočava. Na stotine rukopisa, pisama, tekstova i pesama, ponekad u naraciji, ponekad u rimi, upućivali su tiho i uzvišeno, sa pijetetom, materijalizujući sećanje na žrtve nepojmljivog bezumlja.
Jedan od najpoznatijih književnika, Blagoje Baković, podario je Fondaciji pesmu „Uvelak za Tijanu Jurić“
UVELAK ZA TIJANU JURIĆ
Tijana me zove još od one noći
Pa sve mislim ima joj i biće pomoći
Jer njena je nevinost hitra strela. Ta
Što će krvlju anđela ugušit dželata
Ta kojom vrhom koplja Sveti Georgije
Ubija aždaje i njine krvave orgije
Pita pravdom – vrhom koplja hrani
Jagnje da sačuva – razum da odbrani
Oprosti Tijana svakom rabu onom
Koji tvoju vrisku ne ču vasionom
To jeste oprosti čovečanstvu celom
Što te noći snivaše i dušom i telom
Da li ima neko da sebe slago je
Da ga Tijanin vrisak još ne budi
Ja je čujem kad viče – ne daj me Blagoje
I onaj njen vapaj – pomagajte ljudi
I sada odavde muka zemnih nakon
Umesto da sam na maturskom tvojem
Nas osta da brani tvoj Tijanin zakon
A ja ti uvelak mesto pesme pojem.
Upitan da iznese svoj stav o onome sa čime se čovečanstvo susreće sve brže, intenzivnije i bolnije, Baković je napisao svoje nedvosmisleno mišljenje.
„Ne mogu da verujem da postoje organizacije i udruženja za odbranu ljudskih sloboda i prava koja se zalažu za prava jačeg, i koja ispred sile argumenata žele da zaštite argumente sile. „Vuk na ovcu svoje pravo ima,
ka tirjanin na slaba čoeka“ – rekao je Lovćenski Tajnovidac Njegoš, opisujući taj odnos sile i nasilnika prema nevinom i pravedniku. Taj i takav zakon vlada u divljini, u džungli, u šumi. Ali ga je pesnik izmestio, kao metaforu, iz svog doslovnog značenja u ovaj čovečiji (nečovečni) vek i poredak koji će „era biti strašna ljudskijema koljenima“. U vek čije će tamne mašine nečastivoga roditi i odgajati takve neopisive zle duhove koji će pojedince pa i čitave organizacije stavljati u službu proizvođenja svog zadovoljstva na račun tuđe muke, nesreće i katastrofalne tragedije iz koje će proisteći i pesnička Njegoševska formula; „Svijet je ovaj tiran tirjaninu, a kamo li duši blagorodnoj“.
U vek u kome će jedna od blagorodnih duša biti i mučenica Tijana Jurić, koja je svojim mukama i svojim mučeničkim krajem platila vladavinu te sile siledžije u zakonu jačeg, čiji zakon leži u topuzu, a čiji tragovi smrde nečovještvom. I sad, Tijana mrtva pokušava da brani nas žive od nas živih. Ali među nama živima postoje takozvani zabrinuti i ne znam pred kim i kome zakleti, borci za očuvanje prava dželata nad svojom žrtvom.
Pre neku noć gledao sam na televiziji N1 kako navodna „struka pravna“ pokušava da utiče na zakonodavne postupke i procese da pomogne ostvarenju prava dželatima svih budućih Tijana, da ih ohrabri i razume u njinim nedelima. Nisam mogao da verujem sa koliko hladnokrvne stručnosti, onaj koji pokušava da pravno zaštiti dželatovo pravo na žrtvu, to mirno radi. Osećao sam nemoć i čemer. I nemu molitvu za Tijanu, koja je ovlastila svoga tatu Igora da se zajedno sa njom bori, uznosio sam u sebi, da izdrže u naporu da njena naizgled uzaludna nevina žrtva nikad više ne bude uzaludna i da svi normalni ljudi u ovoj Srbiji pomognu Tijani u večnosti da zaštiti nas propadljive u privremenosti, kako bi nam stado naše bilo zaštićeno od vukova i njinog krvoločnog i krvavog prava nad nama“.
Bakovićeva, ali i svačija druga reč razuma, dodatni je atom snage u borbi Fondacije „Tijana Jurić“. Da se nikad ne ponovi.
