Povodom obeležavanja Međunarodnog dana nestale dece ne smemo zaboraviti ni decu koja su nakon nestanka pronađena, te smo imali u vidu da treba govoriti i o načinima podrške deci nakon prolaska kroz traumu, njihovoj reintegraciji u društvo i načinima na koje im možemo pomoći. Razgovarali smo sa doc. dr sc. Brunom Profacom, psihološkinjom zaposlenom na Poliklinici za zaštitu dece i mladih grada Zagreba. 

Šta mogu biti neki od prvih pokazatelja da je dete doživelo traumatsko iskustvo, na koji način posledice traume uticu na srž dečijeg bića, gde prestaje podrška a počinje radoznalost, zasto je sažaljenje prema deci koja su prezivela traumu loš izbor, kao i koliko lekoviti mogu biti razumevanje i slušanje pročitajte u tekstu koji sledi.

1. Da li ste tokom Vaše karijere imali iskustva u radu sa decom koja su bežala od kuće, decom koja su bila žrtve otmice ili sa decom koja su na neki drugi način nestala (i bila pronađena)?

Budući da radim u ustanovi koja pruža pomoć traumatizovanoj deci i njihovim porodicama, imam iskustva u radu s decom koja su doživela različita teška iskustva. Najčešće su to traumatska iskustva koja deca doživljavaju od članovaporodice, bliskih osoba ili u školi, ali susretala sam se i sa situacijama o kojima govorite.

2. Poznato je da stvari ne treba generalizovati, naročito kada je reč o deci, ali da li ste kroz svoj rad uočili određeni skup indikatora koji mogu upućivati na sumnju da je neko dete bilo izloženo traumatskom iskustvu?

Uvek treba ozbiljno da razmotrimo kad kod deteta vidimo neku upadljivu promjenu u ponašanju, npr. naglo povlačenje i zatvaranje ili pak suprotno: izraženu frustraciju, ljutnju, agresiju.

Naravno, ne mora uvek značiti da je doživelo traumatsko iskustvo, ali ako se nešto zbiva s detetom to je prvi pokazatelj. Mnoga deca se teško poveravaju o zastrašujućim iskustvima. Kao glavni razlog je moguće ranije negativno iskustvo kad su tražila pomoć, procena da im se neće verovati, ali i strah od pretnji zlostavljača, briga za održavanjem porodice, strah od stigme, isključenosti, da će se porodici nešto dogoditi i drugo.

Npr. u slučajevima seksualnog zlostavljanja, pokazalo se  da prosečno prođe od 10 do 16 godina pre nego što osoba prijavi šta je doživela u detinjstvu.

Zato je važno obratiti pažnju na promene u ponašanju deteta i tada mu se pokušati približiti, reći detetu da vidimo da se nešto promenilo i da smo tu za njega. Svakako valja podržati roditelje i ostale odrasle bliske detetu da reaguju i provere one stvari koje ih brinu ili ih kopkaju iako će to možda biti težak razgovor, a ponekad i neugodan.

Jedna od najgorih stvari koje možemo učiniti traumatizovanom detetu jeste da ne reagujemo.

Ako imate „samo osećaj“ da nešto nije u redu proverite ga.

3. Šta je neka primarna mera intervencije za slučaj da posumnjamo da je neko dete doživelo traumatsko iskustvo (uznemiravanja, zlostavljanja, seksualne eksploatacije, otmice)? Dakle, šta je ono što ne smemo izostaviti da pružimo kao vid podrške detetu koje je preživelo traumu?

Pre ikakve podrške, potrebno je uraditi sve kako bi se zlostavljanje i zastrašujuće iskustvo zaustavilo.

Loše je ako stručnjak zna da sedetetu nešto tako traumatično događa i krene pružati podršku pre nego što takve događaje zaustavi. Osim toga, i zakon traži da se prvo deluje u smislu zaustavljanja zlostavljanja i obaveštavanja nadležnih institucija o tome. To je prva intervencija, bez obzira je li reč o stručnjaku mentalnog zdravlja ili nekom drugom.

Naravno, ukoliko to saznamo od deteta, o tome treba jasno razgovarati s detetom, ne davati obećanja koja ne možemo održati, dati detetu podršku i priznanje njegovog iskustva i reći mu da nije ništa krivo te da su odrasli tu da bi ga zaštitili.

To je ona primarna intervencija, a u psihološkom smislu ona je pružanje osećaja sigurnosti.

Ako iko ima dileme oko toga treba li obavestiti o zlostavljanju, važno je tu dilemu postaviti na drugačiji način: Kako može dete verovati osobi koja nije ništa uradila da zaustavi zlostavljanje?

Uz ovu intervenciju važno je detetu pružiti psihološku prvu pomoć – podršku, normalizaciju simptoma i sve ono čime se povećava detetov osećaj sigurnosti, ne samo fizičke, već i psihološke. Pomoć odmah treba pružiti i roditelju ili odrasloj osobi koja je uz dete i  koja će onda biti dalja podrška detetu. Dakle, sve učiniti kako bi se zlostavljanje zaustavilo (i to ne možemo sami, tu treba uključivanje drugih) i biti podrška u svim fazama koje slede.

4. Kakav je uticaj trumatskog iskustva na dete, na koji način ga ono menja i na koje sve oblasti njegovog života i razvoja utiče?

Uticaji traume na dete su složeni i višestruki. Zavise od karakteristika deteta (godine, ranija iskustva, karakteristike ličnosti, načini suočavanja i dr.), o karakteristikama samog događaja (intenzitet događaja, uključuje li pretnju životu, nasilje i dr.), a pogotovo (ne najmanje važno) o dostupnoj podršci u detetovoj okolini.

Kod deteta se uočavaju promene koje su rezultat preživljavanja u datim okolnostima: često je vidljiva pobuđenost, tj. nemir deteta, dete ima nametajuća sećanja, iskrivljene  misli o sebi i svetu, ali i moguće poteškoće u psihosocijalnom funkcionisanju. Veće posledice ispoljavaju deca koja su traumatsko iskustvo doživela u porodici, u krugu onih ljudi koji bi trebali biti izvor zaštite, a ne izvor pretnje i traume.

Iskustvo takve dece nazivamo kompleksnom traumom i pokazalo se da su efekti vidljivi u više područja razvoja: u neurorazvoju i biološkom razvoju, razvoju privrženosti, regulaciji emocija, kontroli ponašanja, kognitivnom razvoju i samopoimanju. Naravno, ima i dece kod koje su efekti manje vidljivi, koja su imala manje negativnih iskustava ranije i koja bilo zbog svojih karakteristika ili dostupne podrške pokazuju manje teškoća i otpornija su. Ali, otpornost ne trebamo nikad unapred pretpostavljati ili predviđati. Traumatski događaji su teški i odraslima i deci, a posledice mogu biti dugotrajne, i ako ne odmah, vidljive u nekim kasnijim fazama razvoja.Posledice traumatskih iskustava ne nosimo samo u detinjstvu već one putuju s nama kroz celi život. Traumatska iskustva diraju nas u srž naših bića u pitanja „ko sam“ „kakav sam“, „jesu li ljudi opasni“, „mogu li verovati voljenim osobama“… Odgovori na ta pitanja utiču na naše životne odluke, najvažnije odnose.

5. Da li je neophodno da okolina na poseban način postupa sa detetom koje je imalo traumatsko iskustvo? Koji su Vaši saveti za nastavnike, vršnjake?

Svakako je važno da oni koji žive s detetom i rade s njim budu detetu podrška. Zato je važno sarađivati kako bi se smanjili dodatni stresori koji eventualno mogu pojačati detetove simptome (pritisak škole, retraumatizacija tokom delovanja sudova i dr.).

Međutim, o onome što je dete doživelo trebaju znati oni koji to trebaju znati, a ne oni koji žele zadovoljiti svoju radoznalost.

Moramo uložiti svaki mogući napor za podršku, ali je važno da dečaka ili devojčicu prvo i dalje opažamo kao dete i mladu osobu, a ne jedino kao zlostavljano dete. To nije njegova jedina karakteristika.

Želim to naglasiti zato što zlostavljana deca neretko budu stigmatizovanauprkos dobrim namerama drugih, ali ona nam sama govore da ne žele sažaljenje.  To traži da i nastavnici i stručnjaci škole imaju znanja o traumi, o tome koje su posledicetraumatskog iskustva i koje intervencije pomažu a koje ne. Vršnjaci su veliki izvor podrške, pogotovo kod adolescenata, a svako eventualno  negativno delovanje vršnjaka treba zaustaviti. Dakle, u okruženju koje je i inače podržavajuće, neće biti problem da i dete s teškim iskustvima dobije podršku. Tamo gde deca osećaju da svakodnevne podrške svoj deci nema, gde nisu razvila privrženost prema školi i okruženju (nastavnicima i vršnjacima) sigurno će biti puno teže.

6. Kako stvoriti atmosferu ohrabrivanja, oslobođenu kritizerstva i osude? (Da li smo kao društvo i kao pojedinci dovoljno senzibilisani da pružimo podršku i podsticaj žrtvama traume ili smo pre skloni osuđivanju?)

Ne bih htela generalizovati jer zaista imam iskustvo odlične podrške škole i okoline deci, ali i suprotno – neverice porodice i zajednice, nepodržavanje deteta.

U ovom drugom slučaju, uvek treba reagovati jer svaki pritisak ili neadekvatno postupanje može biti retraumatizacija, a ponekad i novo zlostavljanje.

 Kako bi sepreventivno delovalo, pokazalo se da je potrebno kontinuirano podizanje javne svesti vezano za problem zlostavljanja, izloženosti dece nasilju i traumatizaciji. Mi koji radimo sa zlostavljanom decom, u svoj rad uvek ugrađujemo i aktivizam usmeren prema široj zajednici.I to je još jedan način pomaganja deci.

7. Koje su neke od tehnika koje koristite u radu sa decom koja su bila izložena traumama?

Deca koja dolaze u tretman su različita i zato je važno planiranje rada na temelju procene njihovih potreba, simptomatologije, dostupnosti podrške i sl. Drugim rečima, tretman traume je uvek temeljen na proceni, redovno i onoj multidisciplinarnoj. Prema modelutretmana koji sepokazao učinkovitim prvi je cilj u radu s detetom uspostavljanje sigurnosti i stabilizacija što nekada može biti i najduži deo tretmana. Potom u drugoj fazi se usmeravamo na proradu traume te na kraju zaokruživanje i povezivanje deteta s onim što su njegovi sledeći razvojni zadaci, ali i povezivanje s bliskim osobama gde neki odnosi mogu biti i promenjeni. Tehnike koje su sepokazale učinkovite su one iz kruga gestalt terapije za decu, kognitivno bihevioralne terapije usmerene na traumu, EMDR pristup, kreativne i ekspresivne tehnike, elementi art i play terapije, postepeno izlaganje traumatskom iskustvu uz iznošenje svoje priče (trauma narrative) i dr. Kao što sam već ranije rekla, treba biti osetljiv za to šta pojedinom detetu treba, ali i voditi računa o otvorenosti deteta za neki od pristupa, jer su deca različita i po tome koji su njihovi načini izražavanja.

Dakle , stručnjak mora slediti mogućnosti deteta, a ne obrnuto.

Bez obzira koji model tretmanskog rada koristimo, svi oni su usmereni na iskustvo koje je dete doživelo, znakove ponovnog proživljavanja i podsticanje aktivnosti deteta s ciljem da se traumatsko iskustvo ugradi u kontekst života deteta.

8.  Nedostaje li nam više institucija (i u Srbiji i u Hrvatskoj) koje u fokusu rada imaju rad sa decom koja su doživela traumatska iskustva ili nam možda nedostaje bolje umrežavanje postojećih institucija i učvršćivanje saradnje za dobrobit te dece?

Ustanova u kojoj radim je specijalizovana ustanova u Hrvatskoj za rad  straumatizovanom decom, ali smo tokom niza proteklih godina uložili svoje stručne snage u edukaciju stručnjaka koji rade s decom kako bi bolje razumjeli posljedice traumatskog iskustva u detinjstvu. Cilj nam je bolja umreženost svih u pomaganju deci i to je nešto čemu se i dalje teži i što seuvek može unapređivati.

Ono što još uvijek postoji kao problem vidim kao sporost sistema ili nekih njegovih delova u donošenju odluka važnih za decu i njihovu dobrobit, tj. (ne)delovanje i nerazrešavanje detetovih okolnosti života čime se povećava  rizik za ponovnu traumatizaciju.

9. Na koji način bi društvo moglo da da svoj doprinos kada je u pitanju prevencija i zaštita dece od različitih vidova loših iskustava i trauma?

Kao što sam rekla, ono što bi trebao biti društveni imperativ je svakako brzina delovanja sistema u zaštiti dece kako dugotrajnost postupaka (pogotovo na sudu) ne bi otežala oporavak deci. 

Takođe, trebalo bi usmeriti delovanjerane intervencije u slučajevima gde seopaža rizik po decu. Bez ranih intervencija problemi vode neurobiološkim posledicama, kognitivnim, psihosocijalnim posledicama i po zdravlje rizičnim poteškoćama. Važno područje prevencije i intervencija je i porodični sistem, gde je ključna podrška (nezlostavljajućim) roditeljima traumatizovanog deteta, ali i svim roditeljima u ranoj dobi dece.

I konačno, edukaciju vidim kao važan oblik opšte prevencije, uz podsticanje društvene atmosfere u kojoj ne osuđujemo žrtve, a kazne nakon počinjenog dela bi trebale jasno poručivati da je zlostavljanje  nešto što ne dozvoljavamo da se događa deci.

10. Koje su značajne poruke ili postupci podrške koje kao pojedinci možemo preduzeti/ uputiti ukoliko znamo nekoga ko je prošao kroz traumatično iskustvo?

Osobe s traumatskim isksutvom trebaju stabilnu okolinu i ljude koji ih razumeju. Razumeti znači priznati im njihovu traumu, razumeti ih daimaju iskustvo koje ih zaokuplja.

Pružati podršku znači slušati ono što nam osoba govori, uvažiti da se oseća možda drugačije nego mi ili nego što bismo očekivali i zato – poštujmo različitosti.

 U kontaktu budimo iskreni u onome što možemo ponuditi, pomozimo im da seosećaju sigurno.Ljudi često teške osećaje drugih shvataju lično,ali prisetimo se da to često nema veze s nama već je to uobičajena i česta reakcija na traumatske događaje.

I ako ne znate kako im pružiti podršku, pitajte ih šta im treba.

 Nakon traumatskog iskustva , kao i inače u životu, i odrasli i deca su svesni svojih potreba. Ako ne znate kako pomoći, osigurajte im informacije o tome ko može. I ako vas odbiju, prihvatite to.

11. Poznati psihoterapeut Irvin Jalom često ističe da su u psihoterapijskom procesu za njegove klijente vrlo često od većeg značaja bile njegove poruke podrške ili „obični ljudski gestovi“ nego određene  intervencije ili tehnike koje je primenjivao. Da li ste i Vi u vašem radu prepoznali kod dece sa kojom ste radili „magijski“ značaj podrške, zagrljaja, lepe reči ? Da li se desilo nekad da i pored svih tehnika i stručnosti od presudnog značaja bude upravo neka topla negujuća reč ili pogled?

Slažem se dasu „obični ljudski gestovi“ od izuzetnog značaja i u radu s drugima uvek pokazujemo i kakvi smo kao ljudi. Tako čitam Jaloma, to je i ono što nazivamo „biti ličan“ u radu. Biti ličan znači govoriti u „ja obliku“, otvoreno i sigurno, uspostaviti ljudski odnos s osobom s kojom smo u kontaktu. To je naravno različito od „biti privatan“ što je karakteristika drugih neprofesionalnih odnosa kad govorimo o konkretnim vlastitim iskustvima. Takođe, često se govori kako je empatija preduslov dobrog razumevanja. Ona jeste jako važna, uz pokazivanje prihvatanja deteta i mlade osobe onakvom kakva ona jeste, pokazivanje osetljivosti, otvorenosti…Međutim, ono što je od najvećeg značaja je edukacija, stručnost  i svesnost o svojim postupcima. Drugim rečima, važno je da znamo šta radimo. Tada i „ljudski gestovi“ o kojima govorite neće biti motivisani nama i našim potrebama, već će biti usmerene na dete ili mladu osobu sa kojom radimo, vođene njegovim potrebama. Kod dece je posebno važno da znamo predvideti koje spontane reakcije možemo pokazati prema kojem specifičnom detetu, kada, u kakvim situacijama, voditi računa o različitim, pa i lošim iskustvima dece s drugim ljudima, bilo bliskim ili nepoznatim.

Kontakt, dodir i neka reč može imati različit učinak kod različite dece.

Zato je potrebna prvenstveno edukacija koja uz sticanje znanja i razumevanje reakcija drugih, uključuje i  poznavanje i razumevanje svojih reakcija (ili bar pokušaj da to što bolje razumemo).

Dodatna važna stvar u kontaktu s detetom je pokazati detetu da možemo „izdržati“ njegove reakcije i osećaje, da ga ne požurujemo niti preplavljujemo. Važno je da dete zna da može izraziti šta misli i oseća a da to neće biti rizično za njega. Mnoga deca s teškim iskustvima često jedino uz stručnjaka mentalnog zdravlja mogu biti otvorena, ne zato jer nisu privržena drugima, nego zbog različitih razloga, među kojima je i potreba da štite druge osobe koje vole.

Zato, da, autentičan ljudski odnos je važan, pogotovo pokazati kako možemo izdržati sve osećaje, u smislu razumevanja i podrške da se dete ne otvara radi nas, da ne radi nešto zato što mi to želimo ili što želimo čuti. Čak i ako su nešto pogrešno uradili trebaju potvrdu da su prihvaćeni.

12. Šta Vam najteže pada u Vašem poslu i šta je najlepši deo Vašeg posla?

Iako ima puno teških trenutaka, najteže mi pada kad se suočim s nedelotvornošću sistema koji nije pomogao nekoj deci, a mogao je.Kao što bi rekla u ljutnji jedna pametna devojka govoreći o svom odrastanju:

„Zamislite da svaki dan idete na posao, i taj dan biste mogli nekome pomoći, a to ne radite, ne da vam se, nije vas briga šta se sa decom u toj porodici događa„

Rad s decom, s druge strane, je moj izbor koji nosi puno inspiracije i put do oporavka je drugačiji za svako dete. Zato, osim svih teških trenutaka, divim se kako se neki od njih nose s teškim iskustvima, njihovoj mogućnosti daprogovore o doživljenom i smeste to u svoje iskustvo. I konačno, meni posebno važno u mom poslu jeste podrška koleginicai prijatelja/prijateljica na sličnom ili istom putu.

13. Nema univerzalnih poruka ni univerzalnih saveta, ali šta bi bila Vaša poruka za one koji su preživeli neko traumatsko iskustvo?

Tako je, nema univerzalnih poruka, ali pokušajmo sa:

Niste krivi za postupke drugih, normalno je da vam je teško kad se nešto teško, zastrašujuće, preplavljujuće dogodi. Za početak, tražite podršku za sebe kod onih kojima verujete pa čak i ako to znači da ćete pokucati na nekoliko vrata, i iako možda ne iza prvih – naći ćete pomoć.