Povodom Međunarodnog dana nestale dece, ne zaboravljamo ni porodice nestalih. Razgovarali smo sa Vesnom  Đorić, majkom nestale Biljane Đorić. Koje su bile okolnosti nestanka, šta su institucije preduzele u procesu portage za nestalom Biljanom, da li mediji i javnost mogu da učine nešto za porodice nestalih pročitajte u tekstu.

1. Da li biste želeli da nam ispričate okolnosti nestanka vašeg deteta?

Moja ćerka, Biljana Đorić, bila je student Ekonomskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Tog kobnog 02.12.2015. godine, vozom je doputovala u Kraljevo gde smo živeli.  Čule smo se tog dana i ništa nije ukazivalo da se može desiti bilo šta lose. Nikada nismo imali problema sa njom, nije se kretala u lošem drustvu I imala je dobre drugarice. Tog kobnog dana, kada je doputovala u Kraljevo, na kiosku „Zadužbina“ ostavila je svoj pasoš i telefon uz reči: ,,Doći će neko ovo da uzme.’’ Od tad pa sve do danas uz sve naše napore, molbe i potrage nismo dobili nijednu informaciju o detetu, niti imamo bilo kakav trag.

2. Koji su koraci preduzeti od strane nadležnih u procesu potrage?

U potrazi za mojom mezimicom policija je obavila razgovor sa nekoliko osoba koje su je poznavale, pretražili su reku Ibar, ali nažalost njihova potraga nije dovela ni do jednog traga.

3. Da li osećate da ste od raspoloživih institucija, organizacija dobili potrebnu podršku? I ako niste šta vam je nedostajao?

Od institucija smo dobijali podršku i nadu samo prvih par meseci od nestanka.

Kako je vreme prolazilo, slučaj se polako zaboravljao, predmet mirovao, a od mene se očekivalo da dođem do nekih informacija koje bi policija proverila. Smatram da je to njihov posao. Nedostajala mi je podrška, više informacija o ispitanim osobama kao i intezivnija potraga za mojom ćerkom.

4. Šta biste savetovali roditeljima, a šta deci?

Svim roditeljima savetovala bih da pričaju sa svojom decom, da im ukažu na opasnosti koje vrebaju ulicama. Decu bih savetovala da slušaju roditelje, da sa njima podele problem bilo koje vrste, da shvate ozbiljno opasnosti koje vrebaju na društvenim mrežama i da prijave bilo kakav vid nasilja.

5. Postoji li nešto što smatrate da bi bilo koja institucija, mediji ili javnost mogli da urade za vas danas?

Značilo bi mi da Žuta Interpolova poternica koju je raspisao MUP bude vidljiva za sve građane kao što je slučaj sa Barbarom Vitez. Mediji su najviše pratili slučaj na početku. Smatram da bi o nestalima morali više pisati i pričati.  Javnost ne sme da dozvoli da se slučaj nestale osobe zaboravi, jer je javnost ta koja može najviše da pomogne.

Takođe, od SPC očekujem da odgovori da li je moje dete kod njih. Ako jeste, ne moraju mi reći koji je manastir, dovoljno mi je da znam da mi je dete živo.

6. Fondacija sprovodi akciju ostavljanja poruka za nestalu decu, imajući u vidu da im možda mogu biti dostupni ovi podaci i informacije. Šta je vaša poruka za vašu Biljanu ali I za svu nestalu decu?

PORUKA ZA MOJU BILJU:  Biljo, četiri godine živimo, a nismo živi bez tebe. Mnogo nam nedostaješ. Brinem se da li si gladna, žedna, da li te neko matretira. Mira, Goga i Boki, svakog dana pitaju kada ćeš se vratiti. Javi se gde god da si ako imaš mogućnosti. Samo želimo da znamo da si živa i zdrava, poštovaćemo svaku tvoju odluku.

Mnogo te volimo i previše nam nedostaješ. Ovim putem upućujem  apel svim građanima, rodbini i prijateljima – ukoliko imaju informacije o Bilji da nam se jave, mogu i anonimno, i tako skrate našu agoniju i spasu porodicu koja strada.

PORUKA ZA SVU DECU: Deco, vodite računa sa kim se viđate, sa kim stupate u kontakt na društvenim mrežama. Svaku pretnju, ucenu, svako zlostavljanje prijavite. Čuvajte se i provodite vreme družeći se sa pravim prijateljima.