Za Milicu Kostić sam prvi put čuo nekoliko dana posle Tijanine sahrane. Dobijao sam brojne poruke u kojima su ljudi pisali kako ih Tijana podseća na Milicu.
Od tada sam pročitao mnogo toga o Milici, njenom životu, vaspitanju, školskim danima i na kraju smrti koju je izabrala kao beg od vršnjačkog nasilja.
Od tada je prošlo dosta, 41 godina, a vršnjačkog nasilja je bilo i biće. Srbija se dosta kasno uključuje u borbu, ali ohrabruje činjenica da se o ovom problemu danas sve češće piše i glasno govori.
Ne možemo da zažmurimo nad slučajem učenice u Kruševcu koju je prebila grupa vršnjakinja (2015), slučajem učenika osmog razreda u Novom Sadu kome je drug pocepao slezinu (2015), slučajem Stanka Gligorevića iz Bijeljine kog je drug ubio hicem iz pištolja, kao ni pred slučajem tragično preminulog Alekse Jankovića iz Niša (2011) koji se smatra najtežim primerom vršnjačkog nasilja novijeg doba. Koliko je još slučajeva o kojima se zna i o kojima se javno progovorilo, a koliko je onih koja se dešavaju, a deca o njima ćute – jer ne prepoznaju da se nad njima vrši nasilje, jer su u strahu da ne pojačaju gnev svog nasilnika, jer se plaše osude društva, jer ih je sramota da priznaju i povere se porodici? Na žalost, jako puno…
Koliko žrtve pate i kakve su posledice po njih i njihove porodice, uglavnom saznamo kada se dese Milica, Aleksa, Stanko… O toj deci se piše, pune se naslovnice dnevnih tabloida, a kako za to vreme prolaze nasilnici? Objavljena je informacija da su učesnici u pokušaju silovanja Milice Kostić zbog kojih je izvršila samoubistvo, danas stranački funkcioneri, ubica Stanka Gligorevića slobodno šeta po Bijeljini, a „drugari“ malog Alekse na društvenim mrežama ismevaju društvo, policiju i porodicu nesretnog dečaka. Da li se kaju? Ne znam, nikada to nisu rekli. Svi ćemo jednog dana pred sud od kog ne možemo pobeći. Ali do tada treba da se sudi i pred našim, ovozemaljskim sudom, baš kako je to stiglo i Tijaninog ubicu.
Ranije sam rekao da ne želim da se donose zakoni po imenima dece. Pogrešio sam. Podržaću usvajanje „Aleksinog zakona“, jer želim da se pooštre kazne za sve odgovorne koji direktno učestvuju u nasilju, kao i za one koji zatvaraju oči gledajući kako neko dete trpi torturu i pati.
Zato državo, reaguj. Dodeli Milici ime jedne ulice, a Aleksi ime jednog zakona, jer ta hrabra deca to i zaslužuju.
Igor Jurić
