Danas su telefoni sastavni deo života, deca odrastaju uz njih i sa njima. 

Telefon mnogim roditeljima pomaže da bolje i lakše nahrane svoju decu, da ih lakše i brže uspavaju, da budu mirniji dok se putuje…. Pesmice i crtaće vrlo brzo zamene igrice, koje takođe služe da se deca zabave, da bi roditelji mogli da iskoriste svojih „5 minuta“ odmora, da popiju piće sa prijateljima, na miru da ručaju, razgovaraju itd. Svi problemi uglavnom bezazleno počinju, i pitanje je jesmo li uopste svesni problema? 

Znamo li dovoljno o zavisnosti od video ogrica, od interneta… ili verujemo da se to nama i našem detetu neće dogoditi?  Problem nastaje onda kada igra postane važnija od stvarnosti, kad dete više vremena i energije ulaže u igricu nego u sopstveni život. Kad sedenje ispred ekrana dominira životom našeg deteta i kad  prioritet nad svim životnim aktivnostima imaju igrice ili društvene mreže.  Tek kada uvidimo da je  dete popustilo u školi i zanemarilo sve druge obaveze, postaje očigledno da nešto nije u redu, onda proglasimo računar za glavnog „krivca“. 

Danas se ne može zamisliti život bez interneta, računara, telefona , jer nam sve to mnogo olakšava svakodnevnicu. Lakše i brže dolazimo do informacija,  lakše se komunicira … puno ima koristi, ali sa druge strane postoji i velika opasnost da svoj život, svoje snove , podredimo internetu, društvenim mrežama, igricama itd.  Bolesti zavisnosti nisu novina, poznato je da neki ljudi mogu biti zavisni od hrane, alkohola, droga….ali ono što jeste novina to je tzv. ne-hemijska zavisnost – „elektronski kokain“ gde spada i igranje igrica, a to je potvrdila i svetska zdravstvena organizacija.Ova zavisnost, koje još i nismo u potpunosti svesni polako ali sigurno osvaja sve više i više mozgova naše dece. Dok je dete okupirano raznim interesantnim sadržajima ono je mirno ali mu je zato realnost dosadna. 

Šta se zapravo dešava? Kad gledam u ekran lepo mi je, prijatno, kad pređem nivo u igrici zadovoljan sam, kad osvojim neku teritoriju uspeo sam. Pojačava se nivo hormona sreće, malo dopamina, malo endorfina i direktno šaljemo dete u zavisnost. Mozak luči hormon sreće  i dete zapravo postaje zavisno od tog osećaja. 

Da bi se razvijao, mozak mora biti stimulisan. Kada su određeni delovi mozga aktivni jer je dete angažovano u određenoj radnji, u tim delovima se povećava broj veza između moždanih ćelija.  Na ostale koje ne koristimo, koji nisu stimulisani pada prašina tj. u njima se smanjuje broj veza između ćelija. 

Ne samo da se mozak ponaša ekonomično, već je i plastičan jer nema unapred zadatu strukturu koja je nepromenljiva, već se menja u skladu sa potrebama – neuroplastičnost mozga. Dakle, imamo „moć“ da menjamo strukturu mozga. To znači da će struktura detetovog mozga u izvesnoj meri zavisiti od načina vaspitanja, odnosno od vrste uobičajenih aktivnosti deteta. Zapravo jačaju one funkcije koje se najviše koriste a druge slabe. I zaista, kada gledamo iz ove perspektive, moramo se složiti da uticaj digitalnog okruženja na dete može biti veoma veliki.

Često se zavaravamo time da deca igraju „pametne“ igrice koje razvijaju logično mišljenje i koje su strateške. Samo što ne mislimo na to koliko nam te logike i strategije virtuelnog sveta imaju smisla u stvarnom životu u kom treba pričati, pregovarati, razgovarati, misliti …

Naučimo našu decu da budu junaci u svom životu a ne u svojim igricama. Nek razvijaju sopstvene strategije, one životne, koje će ih činiti herojima svojih postignuća. Naučimo ih da prelaze sopstvene zacrtane nivoe  kako bi se osetili dobro i bili zdravi. Treba da ih suočimo sa životom, takvim kakav jeste. Neka znaju da ne mora uvek biti prijatno i ugodno. U suprotnom, dete koje postaje ili je postalo zavisnik od  igrica ili interneta gubi kontrolu nad svojim vremenom pa i svojim životom.  

Zanemarivanje obaveza i loše ocene su samo neki od prvih vidljivijih simptoma. Javlja se impulsivnost i nesposobnost odlaganja zadovoljenja želje kao i nedostatak socijalnih veština i antisocijalno ponašanje. Dete se povlači, oseća nelagodu, nemir, napetost, anksioznost, mrzovolju, depresiju, agresivno je. Jedino zadovoljstvo oseća kad je ispred ekrana. 

Na kraju ova zavisnost može da vodi u  psihotičnost, da se ne pravi razlika izmedju stvarnog i virtualnog sveta. Ima mnogo razloga da se zamislimo i konačno postavimo jasne, vidljive granice našoj deci kako bi sutra bili junaci u svojim životima a ne u svojim on-line igricama. 

Piše: Jelena Višekruna, Master pedagog i psihoterapeut