Zadatak roditelja je da već od prve godine dete nauče da toleriše zabrane, da odlaže zadovoljenje potreba i da se samo zabavi neko vreme. Ovo su, prema rečima psihologa Svetlanke Knežević, važni uslovi da se dete uključi u društvo, jer ukoliko to ne nauči neće biti prihvaćeno od vršnjaka i samim tim neće biti zadovoljno, nego će se ponašati agresivno.

– Ova pravila naročito važe u svetu odraslih. Tako osoba koja ne poštuje zabrane, odnosno zakone, ne može da funkcioniše u društvu nego odlazi u svet kriminala. Takođe, tako od razmaženog deteta dobijamo nezadovoljnu, nekad čak i asocijalnu osobu. Ovaj stav se odnosi na zabrane koje mogu naneti štetu detetu, drugim ljudima, životinjama i svetu oko njega – ističe psiholog.

Stručnjaci se slažu da deca koja odrastaju bez zabrana postaju pasivna, nesamostalna, usmerena isključivo na sebe i vlastite potrebe, neretko loše socijalizovana, slabo kontrolišu impulse, nisu istrajna, posebno u situacijama koje zahtevaju ulaganje napora, neosposobljena da se nose sa životnim problemima.

Da bi preterano popustljivi roditelji naučili kako da kažu “ne” za početak treba da promene svoja uverenja, a to je da pored ljubavi detetu treba da pruže jasne granice i da mu pomognu da postane samostalno. To će učiniti tako što će detetu postaviti jasna pravila, kao i posledice za njihovo nepridržavanje. U tom smislu, prema rečima psihologa, važno je biti dosledan i istrajan.

Sa druge strane, zabrane koje se odnose na kretanje deteta i na njegovo upoznavanje sveta (pazi, nemoj,..) nisu korisne, naprotiv, one stvaraju prezaštićeno i nesigurno dete. Prezaštićeno dete svet doživljava kao opasno mesto, jer vidi da se neko stalno mora brinuti za njega iako mu se nikad nešto preterano strašno nije dogodilo.

– Takvo dete kad odraste nema samopouzdanja i teško se snalazi u svetu. Postaje nesamostalna osoba i postiže mnogo manje od svojih mogućnosti – objašnjava sagovornica.

Nikako nemojte braniti detetu da samo jede, da boji, da reže bojice, da učestvuje u kućnim poslovima, uz rizik polupanih čaša i tanjira, jer time ignorišete dečje stvaranje i zanamarujete njegove interese, namećući im vlastite. Dete mora samo da istražuje i u tome ima pravo da greši.

Kako da zavedete red?

Postavite jasne granice – u svakoj porodici bi trebalo da postoje zabrane i pravila ponašanja, kao i određene posledice za njihovo nepoštovanje. Ukoliko je u vašoj zajednici pomalo haotično i odlučili ste da konačno “zavedete red” nemojte istovremeno da organizujete sve oblasti. Radite prvo na onima za koje verujete da su urgentne.

Na vreme detetu predočite i objasnite posledice neadekvatnog ponašanja – smireno i dosledno sprovodite “kaznene mere”, uvek obrazložite to što radite i objasnite detetu kako da se ponaša.

Ne popuštajte pred histeričnim napadima mališana – jer će se u tom slučaju češće ponavljati. Kada dete “pravi predstavu”, jer nešto (ne)želi, nemojte da ga podmićujete, nadvikujete se sa njim, niti da mu pretite. Odvedite ga na neko mirno mesto i, kada se smiri, pokušajte da mu objasnite zbog čega je takvo ponašanje neprihvatljivo.

Zahtevajte od dece određeni stepen odgovornosti za ono što rade – na primer, ako dete slomi igračku, u nastupu besa ili nepažnje, nemojte mu kupiti novu i objasnite mu da ubuduće mora da bude pažljivije i da više vodi računa o stvarima. Na taj način ćete svom mališanu pomoći da shvati šta znači biti odgovoran za svoje ponašanje.

Nametnite prirodne posledice – ako vaše dete ustane tokom ručka i počne da se šeta unaokolo, uprkos tome što ste odavno ustanovili pravilo da se sto ne napušta dok se obrok ne pojede, sklonite njegov tanjir i suočite ga sa posledicama takve odluke. Ne popuštajte ni za tren!

Nemojte preterivati sa zabranama – jer će delovati kontraproduktivno. Umesto toga predložite jasne opcije i postarajte se da ih se dete pridržava.

Radmila Nikolić (zelena učionica)